Bojana je Valjevka koja živi u Beogradu, bavi se psihologijom. Idejni je tvorac projekta “Pričajmo o tome”, koordinatorka za savetnike, voditeljka radionica, rebt psihoterapeut pod supervizijom. U ovom tekstu piše o svojim valjevskim letima i gradu koji ju je oblikovao.

Svi ti koncerti na jesen, putovanja i radionice koje sam upisala učiniše da lakše prebolim i ovo leto.

Kad kažem prebolim, to je iz jednog jasnog razloga, leta su za mene bila drugačija dok sam živela u Valjevu.

Moj život se ionako deli na dva.

Moje poslednje leto je bilo leto pred drugu godinu faksa. Tada sam poslednji put provela isto čitajući knjige po ceo dan, učlanila sam se tada ponovo u biblioteku, išla na reku na kupanje, odlazila na selo da pomažem, i bivala sa društvom.

Leto u malom gradu je značilo to. Jedva čekaš poslednje školsko zvono, i onda moliš Boga da bude kiše što manje jer - manje kiše više kupanja.

Mi deca, sa brda, išli smo skupa svuda. Od kupanja na Lučici, preko Obnice, Jablanice, pa i Kolubare ono leto kad su je očistili, te smo se danju kupali na reci, neki hrabriji skakali sa mosta, a predveče se vozili u drvenim brodićima. U mlađim danima, svima nam je bila nečista savest od krađa komšijskog kukuruza, šljiva, kajsija. Ja sam prednjačila u gluposti pa sam jedne godine, sva uzbuđena svojim lopovskim sposobnostima, počela da se derem koliko sam ubrala kukuruza. Nedugo zatim mali lopovi mi se pridružiše u naticanju, te smo za tili čas bili otkriveni, a odrasle je bilo sramota u naše ime. I neka smo, takva dečija naivnost, spontanost i lukavstvo se nikad vratiti neće, ali je lepo znati da je postojala. Jedno leto sam se igrajući i trčeći po polju posečenih kukuruza, spetljala i pala. Šiljak od biljke mi je odrao pola obraza i omašio oko tek za koji milimetar. Ja sam ga gledala kako dijagonalno posečen stoji i dalje graciozno i kako mi je mogao probiti oko tek tako. Od tog dana sam malo više volela svoje oči.

Kasnije, kako smo rasli, tako smo osvajali udaljenija kupališta, poput Trećeg, Petog i Sedmog. Opet sam bila predvodnik u lukavštinama, te bismo mi devojčice, već pomalo devojke, stajale kraj puta i stopirale. Kako bi se neki auto zaustavio, mi bismo ušle, a onda bi dečaci, mlađi od nas koju godinu, trkom uletali za nama, te bismo uživali i umirali od smeha što smo još jednom nasamarili vozača. Ja sam najviše volela dve stvari. Da učim druge da plivaju, krećući od lekcije da je voda prijatelj i da je se ne treba plašiti. Dakle, oduvek sam bila stvorena za ovo današnje zanimanje. Drugo je bilo ronjenje. Nikad nisam bila fan vratolomija, i skakanja, ali ronjenja jesam. Što duže zadržati dah. Testirati svoje granice. I nestati. Ta leta su bila divna. Svako veče bih osećala umor od života, pešačenja par kilometara, kupanja po ceo dan, igranja jamba i karti, uveče čitanja knjiga uz radio.

Jedno leto, pred kraj osnovne škole, sam išla kod drugarice i u nekom naletu pošla da sednem na komšijski zid. Samo sam pala unazad, jer sam se previše zaletela. Pored mene je bio kamen, koji sam omašila za malo. Nisam ni bila svesna kako sam glavu mogla razbiti u trenutku. Isto mi se dešavalo i sa biciklima. Poenta je da nijedan od ovih padova nisam ispričala nikada roditeljima. Za bicikl nisam mogla da prećutim jer mi je osovina pukla a guma se uvrtela u osmicu, a i stric je bio očevidac. Činjenica je da većina nas nikada neće ispričati roditeljima u kakve nevolje smo upadali. Štitićemo ih dok ne odrastemo dovoljno da im to ispričamo i zajedno se smejemo. To nije značilo da ja nisam verovala mojima. Jednostavno sam znala da ću ih samo zabrinuti. Ta leta mi nedostaju. Maštam da za par godina imam ponovo leta samo za to. Kupanje po ceo dan, sveže voće koje bereš sam, čitaš kad god želiš, gledaš zvezde i juriš svice. Oh, poslednji put sam videla iste u Kralju lavova pre neko veče. Uživo, ne pamtim kad. Kad odrasteš, samo jedno pitanje imaš:"Gde su leta nestala?"

Ne zato što ih nema, po kalendaru, ali ih više nikad zaista nema. Onih leta. Mislim da je važno zapamtiti, u životu, zaista imaš možda samo dvadesetak leta.

Možda mi je zato ovo jedna od omiljenih pesama od faksa. Možda ova pesma ima moć da te ukrade iz života i odvede u jedno leto, zaboravljeno leto mladosti koja je u tebi.

Autor: Bojana Obradović

Gde su nestala ona leta

Bojana Obradović