Ustanički sud iz 1804.

Sad trebalo je narodu sud ostaviti. Ja sam imao kormčiju i čitao zakone Justinijanove i Mojseovu strogost nad Jevrejima i ispišem nekoliko paragrafa iz kormčije. Od koji’ pobrojaću neke: 1. Ko bi ubio čoveka, da se ubije i na kolo metne. 2. Ko otme devojku silom (kao što je gdegde bivalo, a osobito u kakvim bunama, kad se sudovi pobrkaju), taj ženik, kum i stari svat šibu da trče a drugi štapovi da se kaštiguju. 3. Ko ukrade jagnje, prase, konja ili vola, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima. 4. Ko uteče iz vojske bez dopuštenja, da trči šibu. 5. Sa straže koji pobegne, da se strelja. 6. Koji se krivo zakune i krivo osvedoči, taj onu svu štetu za koju je svedočio, da plati, štapovima da se kaštiguje, i da mu se nikada više ništa ne veruje, i da se za svagda lažom proglaša. 7. Kad se svade i psuju, koji se prevati za oružje, kao pola ubistva, da trči šibu – – itd. 14, 15 li punktova. Sad u skupštini kažemo da mi svaki na svoju stranu s vojskom odlazimo, nahija ostaje bez starešine i suda, a narodu koji kod kuća ostaje trebaće suda, zato neka skupština izabere dva poštena čoveka, da i’ u Kličevcu, nemačkom šancu više Valjeva, ostavimo. Skupština poviče: „Vi starešine izberite i imenujte, da vidimo koje vi znate”. Mi predstavimo Petra Čitaka iz Mušića, Grbovića knežine, i Jovana Rabasa iz sela Rabasa. Sva skupština odobri da su oni pošteni i pravi kmetovi, i da im se dade vlast da budu i sudije. Sad ja pred narodom pročitam one punktove koje sam iz kormčije prepisao, kako su stari carevi sudili, begenišu li oni i hoćemo li ovako. Oni svaki punkt jedan po jedan saslušaju i poviču: „Tako, tako nek nam se sudi, da nema globe ni hatara”. Predamo te punktove Čitaku i dva pandura da idu u Kličevac da načine kolebe i tamo da sede i sude; što ne mogu rasuditi da nama na Vračar u logor šalju i da uzmu jednoga sveštenika iz brankovičke crkve, jerbo tamo i’ je dosta bilo, da načine kapelu makar oda šta, da onde službu služe i Boga za vojinstvo mole.

*

Pitate: jesmo li imali sudove? – Kakvo je opet to pitanje! – Ta po tri ‘ajduka u planini pak opet zna im se stariji. Mi kako smo se počeli spremati na Vračar, odma smo u početku maja (1804) učinili skupštinu od hiljade ljudi i popova. Ja sam imao Kormčiju, iz nje izvadio nekoliko paragrafa Justini(ja)novi’, i Mojseovi’ zakona, kad ukrade jagnje, vola, konja da plati dvoje i štapov., ko otme devojku, koji vojnik uteče iz vojske, sa straže i tako dalje, do 15-20 punktova. Pročitam skupštini, i sva poviče: „Tako, tako neka nam se sudi, i da ‘atera i globe nema”. Manje krivice ostavimo na čistu sovest sudijama, i po običaju našem, a što baš ne mogu neka nama na Vračar šalju. I to ćete vi reći: ta ti su zakoni vrlo žestoki. Ta i Mojsej nije bio budala, no je pravio zakone prema svome ondašnjem narodu. Izberemo za sudije Petra Čitaka iz Mušića (i to ćete može biti naći u mojim pismama) i Jovana N. iz Rabasa, damo im tri pandura da načine u Kličevcu, u nemačkom šancu, kolebe i aps, da uzmu jednoga popa od brankovičke crkve za pisara, jerbo i’ onde ima četiri popa. Posle dođe nam iz Kupinova Sava, bivši skoro šabački vladika, on se zapopi, a za njim iz Austrije dođe Petar Novaković iz Oseka, dobar u magistratu sekretar, koji je iz knjige nemačke kazivao kako se barut (kuva) i tuče, mogli smo za dan po trideset oka baruta u Valjevu najboljega zgotoviti, ali mučno bilo šalitre dobiti, i opasno, da se ne zapali, kuvati.

I členovi su magistrata od svoji’ kuća izdržavali se, posle dve tri godine porezivali smo po nahiji na dva člena po 35 duk(ata) ces(arskih), jedno goveče i 500 oka žita na godinu. Pitate: kako će dva čoveka u sudu biti? – Opet oni! – A zar nije sekretar čovek, i u onako vreme, ili je on bez duše, te neće pravo reći. Ta, deco, nužda zakon menja; bolje je išta nego ništa.

(Prota Matej Nenadović, Celokupna dela, Beograd 1928)