Bili smo tu i tu

Ako neko slabijeg zdravlja želi da up­ozna Evropu, onda to nikako ne­bi trebalo da čini direktnim od­la­skom u Brisel, pa makar morao da pr­es­eda u Frankfurtu ili Cirihu... Neko bo­le­šljiv, ali pravičan trebalo bi da se­dne u auto i put Brisela krene preko Bu­ga­rske i Rumunije polako, kilometar po ki­lometar, dan po dan, i konačno da se na­đe u centru Evrope. Ja sam u Evropu ot­i­šla nepripremljena, avionom pravo u ep­icentar! Zaboli smo se u centar Br­is­e­la (ne avionom, prethodno smo sleteli), u apartmane po imenu Strazbur odakle je po­čela naša studijska poseta prestonici Ev­rope. Kao najbolji novinari BBC-jevog dv­ostepenog seminara, koji je održan u os­am gradova u Srbiji, odmah smo po­va­di­li fotoaparate, kao u pesmi Hladnog pi­va ”Bili smo tu i tu”, kako bi bolje pr­en­e­li utiske iz Brisela, a možda i sami sn­im­ili spot.

Naša prva poseta počela je kao i do­la­zak u Brisel, in media res, dakle po­se­tom Evropskom parlamentu, za koji sam do tada verovala da postoji samo u St­raz­bu­ru, gde smo ažurirali znanje o toj in­sti­tuciji. Kao što bi istakao naš uč­itelj, penzionisani novinar BBC-ja dr­agi Džim Fiš: šta smo novo naučili? Da se najbolje fotke prave sa druge strane ul­ice, kod službenog ulaza. Ovo smo saz­na­li od insajdera, tj. jednog od dopisnika iz Brisela.

Studijska poseta Briselu imala je pr­il­ično gust raspored, koji je obuhvatao po­sete Evropskoj komisiji, Evropskom sa­vetu, Misiji Srbije u Briselu, kao i po­jedinim medijima, belgijskim dnevnim no­vinama ”Le soir”, Euronews-u, kan­cel­ar­iji mreže Euroactiv, kao i susrete sa do­pisnicima iz Hrvatske i Srbije. Ono što se zvanično moglo čuti je da su svi su­sreti nezvanični, dakle, no photos, no vi­d­eos, no quotes... A susreli smo se sa Ma­jom Kocijančić, portparolkom Ketrin Eš­ton, Ksenijom Milenković (ex Mi­liv­ojević), zamenicom šefa Misije Sr­bi­je u Briselu, Jonasom Jonssonom, še­f­om odeljenja za zapadni Balkan u Ev­ro­ps­k­om savetu, Muriam Verger Ferran, še­fi­c­om odeljenja za Srbiju Evropske komisije, Ju­riem Lasom, portparolom Dika M­ar­ti­ja, Ines Sabalić, dopisnicom brojnih ba­lk­anskih medija i predstavnicom ka­nc­el­arije Zagreba u Briselu... S obzirom na to da nije bilo fotkanja, mogli bi smo re­ći da smo se susreli i sa Barozom, al nismo, kao i sa Dačić-Tačijem, al nam ni­su dali da prođemo.

U strogo nezvaničnim razgovorima mo­gli smo da saznamo da smo od Evropske un­ije dalje nego što smo mislili, ne samo zb­og toga što je pred nama dug put re­formi, u našem slučaju jedna evolucija u ur­eđen sistem, već i zbog toga što Evropu tr­enutno zanimaju unutrašnja pitanja sp­as­avanja evra i stabilizacija monetarne po­litike. Saznali smo da nam se osmehuje uk­idanje belog šengena, ali i da to ne mo­že ići tako brzo zbog procedura do­no­š­enja odluka među zemljama članicama. D­akle, moći ćemo za Novu godinu da ot­putujemo negde bez vize, a posle sve za­visi od razvoja situacije i odluka u EU. Sh­vatili smo da sve znaju šta se zbiva kod nas i da ih ne zanimaju zakoni, već nji­hovo sprovođenje. Čuli smo da Srbija mo­ra započeti pregovore sa Prištinom, ali da je pred njom teži posao borbe pr­ot­iv korupcije na svim nivoima, us­po­st­av­ljanje nezavisnog sudstva i veliki rad na ostvarivanju ljudskih i manjinskih pr­ava. Saznali smo da predstavnici Ev­ropske unije, kao i naši političari, h­oće da kažu samo ono što žele, uglavnom na sopstveni način, te bi bio no­vi­na­rs­ki izazov, pa i za BBC, sastaviti iz­ve­štaj duži od jedne rečenice nakon sa­st­an­ka sa pojednim od njih. To su nam po­tv­rd­ile i pojedine kolege, koje su rekle da se teško dobijaju konkretni odgovori na ko­nkretna pitanja. Možda smo još nešto mo­gli da čujemo, da nismo morali da st­ignemo nešto i da fotkamo.

Gde smo još bili? U muzejima, re­st­or­an­ima, metrou, u šopingu (u jednom tr­enutku mi se učinilo da smo u Is­ta­nbulu), kod Manekena Pisa i naravno, u De­lirium cafeu. Ko nije bio u Deliriumu i pr­obao neko od hiljadu piva, nije ni bio u Briselu. A ko je za veče probao više od dva piva, taj je bio ubeđen da i nije u Br­ise­lu. Među najpopularnijim belgijskim pivima su Delirium tremens i Morte subite, sa preko osam procenata alkohola.

Videli smo, uglavnom kroz objektiv, da je Brisel lep, uređen, organizovan grad sa divnim starim, ali i ogromnim, mo­de­rnim građevinama. Ko dođe u Brisel, naj­ev­ropskiji grad na starom kontinentu, i ose­ti se kao građanin sveta doživi i svu le­potu različitosti među ljudima.

Isto kao što pripremljen treba oti­ći u Brisel, tako se treba i vratiti, po mo­gućstvu preko Avganistana. A ne iz Be­lgije direktno u Srbiju. Osim ako ne ra­di­mo na razumevanju Feliksovog osećaja na­kon skoka sa ivice svemira.