Bitka za Valjevo

Početkom 1980. godine postao sam predsednik Izvršnog saveta, jer je dotadašnji predsednik Mića Gavrilović otišao za direktora AIK „Valjevo”, a predsednik Živko Petrović nije imao nikog drugog osim mene, iako ulogu prvog operativca nisam želeo zbog mladosti i započetih poslova u kulturi, obrazovanju, zdravstvu. Dolazak na ovu vruću stolicu promenio je moj položaj. Više nisam vodio samo jedan sektor, već sve opštinske izvršne organe, komunalna preduzeća, javna preduzeća, čak i privredu. Pokrivao sam, znači, kompletan život u gradu. Zato sam već morao da napravim program za razvoj čitavog Valjeva i da tražim tim koji ga može uspešno realizovati.

Osamdesetih godina, posle Titove smrti, u vreme pluralizacije odnosa u društvu i smanjenja kontrolne uloge Saveza komunista, otvorio se i proces demokratizacije u Srbiji. Valjevo, kao sredina koja je oduvek odudarala od zvanične politike, sve više je ličilo na ostrvo, koje je po mnogim potezima njegovog rukovodstva i stanovništva privlačilo pažnju javnosti.

To mi je pomoglo da napravim tim koji se nije bavio politikom već poslovnim projektima. Polako je izranjala ekipa koja je htela da vidi šta sve može u Valjevu da se uradi. Kostur te ekipe činili su: Slobodan Đukić, do tada direktor vodoprivrednog preduzeća „Erozija”, koji je preuzeo komunalne poslove, Milan Janković, direktor gimnazije - društvene delatnosti, Predrag Kojić, arhitekta - urbanizam, Radisav Stanković, privrednik - privreda. Mladog i agilnog Acu Jokića, šefa veze u SUP-u doveo sam za načelnika. Koordinator ekipe bila je sposoban i vredan administrativac Milka Mitić, pravnik, sekretar IO SO. U širem sastavu ekipe našli su se i ostali rukovodioci u opštini i političkim organizacijama, kao i svi sposobni direktori valjevskih kolektiva u privredi i van privrede. Ekipa nije bila zatvoren tim. Naprotiv, vrata su bila otvorena za nove pregaoce i sve ideje koje su se pojavljivale. To je bio stalno otvoren konkurs za ljude, projekte i ideje.

Do projekata se dolazilo na hiljadu i jedan način. O Valjevu su mnogi razmišljali.

Kako sam imao ideju da je Valjevo grad svih koji su emotivno vezani za njega, i onih koji su se rodili u njemu, pa otišli u Beograd/> ili širom sveta, odlučio sam da čujem šta ti ljudi misle o svom gradu. Prvo sam sa svima njima razgovarao i zvao ih u njihovo Valjevo, pojedinačno ili u grupama, onako kako su se neformalno družili. To je dalo rezultata. Svako je nešto uneo u zajedničku gradnju.

Zato sam odlučio da pozovemo i one koji do tada nisu dolazili u Valjevo i koji su bili rasuti širom planete. Organizovali smo zato, uoči proslave 600 godina Kosovskog boja, od 26. do 28. juna, sabor svih Valjevaca sveta. Formirali smo Organizacioni odbor i kao njegov predsednik i domaćin uputio sam poziv svima do čije adrese smo uspeli da dođemo. Došli su nam ljudi koji od rata nisu bili u Valjevu. Bili su tu i pripadnici četničke i ljotićevske emigracije. Valjevo je politički imalo sve stranke i struje, jer Valjevski kraj je bio centar najjačeg partizanskog pokreta u Srbiji, ali i centar četničkog pokreta. Ravna gora i Nikola Kalabić su bili valjevski simboli četničkog pokreta. Valjevo je posle Smedereva, imalo i najjaču ljotićevsku organizaciju, koju je vodio Borivoje Karapandžić, sada emigrant u Klivlendu, Ohajo.

Na saboru svih Valjevaca sveta sreli su se nekadašnji ratni neprijatelji, tadašnji politički protivnici, zatim raseljeni velikani valjevske kulture, kao i sveštenici, generali, uspešni stručnjaci i privrednici. Prvi put su po tom osnovu u svom gradu bili Ljuba Popović, čuveni slikar iz Pariza, Pulika, Ljubomir Milinkov, svetski poznat slikar naivac, tada u Americi, sada u Parizu, Kobi Mitrović, arhitekta koji je projektovao Kopaonik, beskrajno duhoviti Dušan Milenković, arhitekta iz „Energoprojekta”, koji je uradio kongresni centar u Harareu, i mnogi drugi.

Pričali smo o tome kako svi oni, koji su obišli svet i mnoge metropole, vide Valjevo? I šta svako od njih ima da kaže o svom Valjevu? Tražio sam da svi učesnici sabora Valjevaca naprave popis pitanja i problema koje grad ima. Među sobom smo ga zvali „Spisak morskih pitanja”. Bilo ih je oko 120. Pitanja su se kretala od problema rešenja saobraćajne infrastrukture, elektrifikacije, snabdevanja vodom, koje je tada bilo najaktuelnije pitanje, do sporta, kulture i istraživanja. U duhu svog mentaliteta, ali i naše valjevske istraživačke tradicije, hteo sam da saznam šta su bitne karakteristike i osobine prostora na kome živimo. Šta nam je to priroda dala, čime nas je Bog podario, ko je tu sve živeo pre nas i šta nam je ostavio u nasleđe, šta sve ima u zemlji, na zemlji i iznad nje? U tome su mi najviše pomogla dela poznatog etnografa i geografa, Ljubomira Pavlovića, Valjevca iz Klinaca, starinom iz Boke Kotorske, iz istoimenog sela, koji je najzanimljivija ličnost koju je Valjevski kraj dao srpskoj nauci i koji je, za razliku od svojih zemljaka-naučnika, sav bio okrenut svom zavičaju, njegovim ljudima, prošlosti i istoriji. Pišući o okolini Valjeva on navodi: „Za Valjevo se uvek moglo i smelo reći da ima neobično lepu okolinu. Ko god je živeo u njemu, ili je bar prošao kroz nj, morao je reći da Valjevo samo po sebi ne daje ničeg osobitog, ali da mu je okolina tako divna kao retko koga grada u Srbiji”. Opština Valjevo ima površinu od 903 kvadratna kilometra. Grad leži na 183 metra nadmorske visine, a najviši vrh je Mali Povlen, dvadesetak kilometara dalje od ušća Gradca u Kolubaru, na 1347 metara nadmorske visine. Dve trećine teritorije Valjevske opštine je brdsko-planinsko područje. Tu su i doline Obnice i Jablanice koje se u Valjevu sastaju i čine Kolubaru sa svojom nizijom, kao i predivna, čista, kraška reka Gradac.

Sve je to nekad prekrivalo Panonsko more, a ostaci njegovih obala vide se i danas ispod visova Povlena, na čijim stenama se nalazi alka za koju je, po legendi, Noje vezivao svoju barku. Valjevsku Kolubaru i Podgorinu pokrivaju Valjevske planine, deo planinskog lanca Avala - Gučevo, oboda bivšeg mora, koje predstavljaju pluća Beograda i Vojvodine.

Na jugu je kotlina Zapadne Morave a na zapadu divna Drina/>. Na valjevskom prostoru živi i beloglavi sup, druga ptica po veličini na svetu, iza čuvenog kondora. Pojavila se vidra, prvo u Gradcu, pa i u Kolubari i postala simbol naših ekoloških akcija i stremljenja. Ovde je čovek živeo od kako je sveta i veka. Smatra se da je u Petničkoj pećini živeo paleolitski čovek. U naselju ispred Pećine imamo kontinuitet života od praistorije do danas. Otkriven je trg u kome je pre 7000 godina počela razmena roba. Da je to bilo u nekoj drugoj zemlji, tu bi bio regionalni trgovinski centar. Ovako, ni table nema da nas o tome informiše.

Posebna priča je istorija, posebno istorija duhovnosti. Tu su Nenadovići pripremali oslobođenje od Turaka i srpsku revoluciju. O vojvodi Mišiću ne treba govoriti. Tu su danas kosti jednog sveca i dva buduća sveca. Mislim na Svetog vladiku Nikolaja, koji je najzad našao večni mir u svojoj zadužbini - manastiru Lelić, stradalnika za veru i slobodu Hadži Ruvima, nenadmašnog rezbara i ikonopisca i Avu Justina, koji je svoje zatočeništvo proveo u manastiru Ćelije, u čijoj je porti sahranjeno bezglavo telo Ilije Birčanina, obor kneza ispod Medvednika. Malo ko zna da su Nikolaj i Justin osnivači Srpskog filozofskog društva. Tu je i nebeski dar, mali/>/> manastir Pustinja sa predivnim freskama iz 1622. godine, o kome brine brižno sestrinstvo i prevredna mati Nina. Čak je Milovan Glišić pronašao i opisao prvog srpskog vampira Savu Savanovića u zabitima iza Povlena.

Da ne govorim o tome kako je ovo tlo postojbina najbolje šljive i maline na čitavom svetu, da se ovde tove bikovi od kojih se dobija veoma kvalitetno juneće meso, čuveni „milanez”, kao i da se jede dobar kajmak, jedinstveni duvan čvarci i pije najbolja domaća prepečenica. Jednostavno, vidi se da nam je priroda dala sve darove. Malo toga postoji na planeti čega nema na ovom malom prostoru. Najviše me je interesovalo pitanje - šta to ima u Valjevu, a nema na planeti ili bar na širem prostoru?

Ali, kad čovek živi u raju, đavo mu ne da mira. Činjenica da se na ovom prostoru dobro živelo sa malo rada, jer „da suvo drvo zabodeš u proleće u zemlju nešto će na njemu roditi”, proizvela je najveću prepreku da se ide dalje i da se u funkciju razvoja stave svi potencijali i prednosti koje sam spominjao. Radi se o prosečnosti i malograđanštini. Svako ko je hteo više od proseka, svako ko je uzburkao baru malograđanskog samozadovoljstva, morao je da ode i da svoj put do zvezda potraži negde drugde, u Beogradu ili u belome svetu.

A brzo sam uvideo da nema Valjevaca koji nisu uspeli u tom „surovom” svetu, bilo šta da su radili. Druženje sa Draganom Pavlovićem Kezunom, univerzalnim svaštarom iz Pariza i upoznavanje sa zemljakom Kojićem, kafedžijom, a kasnije hotelijerom iz Švedske, najbolja su potvrda te istine. Zašto nisu uspeli u svom rodnom kraju, stalno sam se pitao. Kako sam znao da je primer najbolja nauka, hteo sam mojim sugrađanima da pokažem kako to ne mora tako i kako postoje sredine u kojima se ljudi drugačije odnose prema sebi i svojoj okolini. Za lekciju koju sam smislio iskoristio sam instituciju zbratimljenih gradova. Tada je Valjevo imalo dvostruki sistem zbratimljenih gradova. Prvi - iz svake republike po jedan grad. To su bili: Valjevo, Jesenice, Kopar, Prilep, Jajce, Zadar, Nikšić, Metković i Ploče. Predložio sam da proširimo krug prijatelja i izvan zemlje. Birao sam zemlje od kojih bismo mogli nešto da naučimo. Sticajem okolnosti i zahvaljujući vajaru Gjusu Rubruku, koji je godinama radio na smotri „Mermer i zvuci” u Aranđelovcu, zaljubljen u taj venčački mermer koji je smatrao najboljim na svetu, zbratimimo se i sa njegovim gradom Sitardom. To je u stvari utvrđeni grad osnovan pre više od 850 godina u provinciji Limburg/> čije je sedište Mastriht.

Mojim zemljacima pokušao sam da objasnim smisao izreke koju Holanđani doživljavaju kao najveću pohvalu koju neko može da im uputi. Ona glasi: „Bog je stvorio Zemlju a Holanđani Holandiju”. Dakle, oni poštuju Boga Tvorca, ali poštuju i sebe jer su Holandiju svojim rukama i znojem, bukvalno oteli od mora. A kod nas glavna izreka je: „Bog čuva Srbe”. Ona, sa dodatkom: „Niko nema što Srbin imade”, u suštini znači da Srbin ne mora ništa da radi, jer mu je Bog sve dao, ne mora da stvara Srbiju, jer živi u raju od kojeg je napravio pakao. Zato ne poštujemo ni najvredniji dar koji je dat čoveku, a to je sloboda. Za mnogo demagogije i malo para davali smo i slobodu i sudbinu u ruke svakojakim lažnim carevima.

Druga zemlja koju sam odabrao bio je Izrael. Iz mnogo razloga. I nju su stvorili vredni Jevreji otimajući je od pustinje sistemom navodnjavanja „kap po kap”, jer je voda najograničeniji resurs u Izraelu. Bilo je to u vreme stvaranja Društava srpsko-jevrejskog prijateljstva, čiji je predsednik bio akademik Ljuba Tadić. Svi srpski disidenti okupili su se u predsedništvu tog društva, kome je čuvena Klara Mandić bila sekretar. Na velika zvona oglasili smo i formiranje Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva u Valjevu krajem osamdesetih godina.

Neko iz naše ekipe je predložio bratimljenje sa Rehovotom. To je bilo pre uspostavljanja srpsko-izraelskih diplomatskih odnosa. Moj poslednji potpis kao predsednika opštine Valjevo bio je na odluku koju je Skupština opštine usvojila o bratimljenju. Sa gradom u kome je osnovan Vajcmanov institut, tehnološko i naučno čudo svetskih razmera, u kome se rade istraživanja od atomske fizike do mikročestica. Danas je taj institut jedna od sedam naučno-tehnoloških baza čitavog sveta.

Svetu zemlju upoznao sam dosta ranije. Išao sam tamo da u manastiru između Jerusalima i Jerihona, u okviru koga je i pećina u kojoj je gavran hranio Sv. Iliju, posetim prijatelja iz Hilandara, oca Grigorija. Već tada sam Svetu zemlju doživeo kao „svoju”, kao deo sopstvene kulture u kojoj sam se osećao kao u svom zavičaju. Boraveći u njoj kao da sam čitao „Knjigu svih knjiga”, nastalu na ovim prostorima. Shvatio sam da je Biblija i spisak pravila za preživljavanje na ovom prostoru, „pupku” planete i naše civilizacije.

Na naš poziv, Valjevo i Srbiju posetila je prva delegacija Jevreja posle 35 godina prekinutih diplomatskih odnosa. I danas sam prijatelj sa mnogima, posebno sa Isom Kabiljom, arhitektom iz Haife, Abrahamom Dinesom, direktorom u Vajcmanovom institutu i Avijem Rabinovičem, generalnim sekretarom moćne Unije lokalnih vlasti Izraela. Čitavu knjigu bih mogao posvetiti utiscima iz Svete zemlje i prijateljima koje sam u njoj stekao. O nauku i pouku za moje delovanje u zavičaju i otadžbini, da i ne govorim.

Tu sam naučio šta znači pripadati, graditi, braniti i voleti svoju zemlju, tu sam upoznao sopstvene korene, od Jerihona, Sodome i Gomore, Mrtvog mora, Kumranskih pećina, Jordana, Nazareta, Vitlejema, Golana, Jafe, Haife, Cezareje, Masade, beduinskih šatora, do Armagedona. Nikad nedopričana priča…

Uvek radoznao, podržavao sam sva istraživanja vezana za Valjevski kraj. Posebno me je interesovalo izrastanje Valjeva u grad posle odlaska Turaka i ljudi koji su u tome učestvovali. Najveću pažnju privukao je tzv. „Klub dvanaestorice”, koji je imao naročito zanimljivu ulogu. Valjevo su, naime, stvorili seljaci koji su došli u nekadašnju tursku varoš i počeli da se bave zanatima, da trguju šljivom i stokom. Imućniji među njima, zanatlije i trgovci, otišli su „preko”, videli kako izgleda Evropa. Zatim su poslali svoju decu na obrazovanje u Peštu, Pečuj, Beč, Pariz. Deca su se vratila donoseći nova znanja, unosila su i opšte raspoloženje da se unapredi i ulepša nekadašnja balkanska kasaba. Srbija je postajala otvorena zemlja i za strane stručnjake investitore. Tako je bavarska porodica Ajhinger podigla prvi industrijski pogon u Zapadnoj Srbiji, Valjevsku pivaru. I Česi su se doselili u Valjevo. Prikelmajeri su otvorili apoteku, drugi su bili vojni muzičari, profesori, lekari.

Temelje novog, evropskog Valjeva postavili su uspešni ljudi, koje istoričar i etnolog Ljuba Pavlović, koji je proučavao stanovništvo i naselja Valjevskog kraja po Cvijićevom obrascu, naziva „zanimljivim” ljudima. Njih dvanaestorica, imućnih i uspešnih Valjevaca, sastajali su se svako veče u kafani, ćaskali o svemu i svačemu i premišljali šta da se radi. O njima istoričari govore kao o valjevskom „Klubu dvanaestorice”. Kada su ocenili da im za razvoj privrede i trgovine treba finansijska organizacija, dogovorili su se i osnovali Štedno-kreditnu zadrugu, čija zgrada i danas krasi grad. Kada je trebalo da se grad proširi i na levu obalu Kolubare, angažovali su jednog inženjera „iz preka”, da uradi urbanistički plan. Tako je Valjevo dobilo savremen urbanistički plan sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom. Potom je podignuta Valjevska gimnazija. I tako dalje. Taj „Klub dvanaestorice” bio je uzor nama da stvorimo specifičan pokret za Valjevo, pre svih nevladinih organizacija, fondacija i stranaka, koji je okupljao sve kojima je Valjevo bilo preče od politike. Oponašali smo „Klub dvanaestorice”, sastajali smo se i mi, veoma često, u kafani i raspravljali o valjevskim problemima. Hotel „Grand” bio je najčešće mesto okupljanja zahvaljujući vanredno dobrom domaćinu i ugostitelju Predragu Vukosavljeviću - Peđi. Od početnih dvanaestak naš klub je narastao na stotinu i nešto ljudi. Iskoristili smo onaj spisak od stotinak pitanja sa „Sabora svih Valjevaca sveta”, uradili elaborate i napravili predračun koliko bi šta od projekata koštalo. Shvatili smo da su ti projekti, „teški” nekoliko milijardi dinara, koje ni za sto godina ne bismo mogli da skupimo. Bio sam izgubljen pred činjenicom da imamo toliko problema, a da para za njihovo rešavanje nema. Mnogima je to bio razlog da dignu ruke i odustanu ili da sede u kafani, i uz kafu i ratluk bave se lokalnim tračevima.

Da bismo pokrenuli mrtvo more i nešto uradili za Valjevo morali smo da odredimo prioritete. Pala mi je na pamet ona Arhimedova izreka: „Dajte mi tačku oslonca, pa ću pomeriti Zemlju”. Skoncentrisali smo se na to da pronađemo šta je tačka oslonca sa koje ćemo da pokrenemo Valjevo. I da ga preporodimo. Kroz stalno druženje i silne razgovore našli smo rešenje. Razgovarali smo, bukvalno neprestano i svuda, ne samo na radnom mestu, već i u neformalnom druženju, po kafanama, privatnim kućama, vikendom na Povlenu kod Miće i mene, a za vreme godišnjih odmora na prelepom ostrvcetu Jakljanu, gde je naš Valjevac Milijan Vasić savršeno vodio Beogradsko dečije odmaralište, koje se toliko dopalo Ljubi Popoviću da je i svoj atelje instalirao u njemu, provodeći čitavo leto kod svog zemljaka sa nadimkom „Valjevac”. Naš „Klub dvanaestorice” zaključio je da je kultura ta tražena i potrebna tačka oslonca. Kultura je zahtevala i najmanja ekonomska ulaganja. Istina, niko se nije u Srbiji, do tada, obogatio i usrećio radom/>/> u kulturi, ali je vredelo pokušati.

Prvi potez nam je bio osnivanje Moderne galerije u Valjevu. Dogovorili smo se sa Ljubom Popovićem da svoja dela nastala u Jugoslaviji pokloni Valjevu za stalnu izložbu u toj galeriji, u kojoj će on biti urednik programa. Tako je i bilo. Valjevskoj banci opština je dala zemljište za proširenje, banka opštini napuštenu pomoćnu zgradu koja je nekad pripadala gimnaziji. Napravljen je pravi kulturni bum, ne samo u Valjevu, već i u Srbiji. Elita srpske kulture i javnog života okupljala se na otvaranjima izložbi u ovoj galeriji, koje je maštovito i nadasve profesionalno pripremao Ljuba, a briljantno vodila ekipa koju su činili upravnik Dragutin Radojičić Gile, braća Dušan i Voja Jovanović i drugi. To je izbacilo Valjevo u žižu interesovanja. Više se pisalo o Modernoj galeriji i izložbama nego o bilo čemu drugom, uključujući i fabriku „Krušik”. Kako je na sastancima o galeriji Ljuba uvek crtao po materijalima, to sam sakupio pravu zbirku takvih spontanih umetničkih rukotvorina slavnog slikara.

Drugi poduhvat bilo je rešavanje problema Tešnjara, stare valjevske čaršije. Tešnjar nije turska, nego srpska trgovačka čaršija, jedina sačuvana i zaštićena kao spomenik ambijentalne arhitekture. Tešnjar jeste bio zaštićen, ali samo formalno, jer se Zavod za zaštitu spomenika kulture nalazio u Kragujevcu, odakle je vođena rigidna kulturna politika, koju nije bilo moguće promeniti. Pošto su zgrade u Tešnjaru bile stare preko 100 godina, bez kanalizacije, bez vode, bez instalacija za struju, sa vlagom u zidovima i krovovima koji prokišnjavaju, u njima nije moglo da se živi. Kuće u Tešnjaru su u drugoj polovini osamdesetih počele same da se ruše. Starosedeoci Tešnjara su bili osuđeni da žive „pasjim životom”, jer ništa nisu mogli da promene. „Zaštita” je podrazumevala da ne može bukvalno ništa da se promeni, čak ni unutra, tako da ni kupatilo nisu smeli da ugrade. A nije mogla ni namena da se promeni. Na drugoj strani, urbanistički plan je predviđao rušenje Tešnjara, jer su tu bili planirani soliteri. Socijalistički planeri Valjeva su imali ideju koja je, na jednoj strani, značila brisanje svega što je predstavljalo staro, građansko, kapitalističko nasleđe Valjeva. Čitavo građansko Valjevo je trebalo da bude zbrisano, da bi se napravile betonske spavaonice i robne kuće. 

Slično je bilo i sa Bairom, naseljem iznad Tešnjara gde žive romski muzičari. Njihovo poreklo je vrlo zanimljivo. Romi su pokršteni u Gradcu, kod Ćelija. Kumovi su im bili valjevski trgovci. I svi se prezivaju Gračanin, po Gradcu, ili Jovanovići, Petrovići, po kumovima. Svi su dobili srpska imena. Proslavili su se kao muzičari, svirajući širom Jugoslavije, sve do Beča i Pešte. Bili su imućni, ali su živeli u divljem naselju, koje vlasti nisu htele da urbanizuju. Tako nije moglo ništa da se dozida, kako bi se civilizovali uslovi za stanovanje. Smatrao sam da treba da presečemo tu životnu i urbanističku agoniju starosedelaca i samog Valjeva. Nastala je bitka da Valjevo dobije Zavod za zaštitu spomenika kulture. Dobio sam, sa velikom mukom, taj rat i kada smo osnovali Zavod prvi zadatak bio mu je projekat uređenja stare čaršije. Dogovorili smo se da opština investira u sređivanje komunalija. Uradili smo kanalizaciju, vodovod i elektriku. Umesto kaldrme vraćene su kamene ploče, koje nisu originalne, ali podsećaju na stari period. Omogućili smo svima da modernizuju svoje kuće, ali da ne diraju ono što jeste predmet zaštite, a to je ambijentalna arhitektura. Ljudi iz Tešnjara i sa Baira su podigli kredite i renovirali kuće, koje su i danas lepe i atraktivne. Zatvorili smo saobraćaj u Tešnjaru i on je postao jedinstven kulturni spomenik. Tvrdim da je investicija u rekonstrukciju i uređenje Tešnjara najrentabilnija ekonomska investicija u čitavoj istoriji Valjeva, posmatrajući odnos uloženih sredstava i ostvarenih prihoda po svim osnovama.

Posebna priča bila je Brankovina sa svojim Nenadovićima, Desankom i plemenitim protom Vladanom Kovačevićem, dušom i telom predanom svetinjama Brankovine.

Na temeljima otkrivene vile rustike iz rimskog perioda podiže se crkva u Babinoj Luci, rodnom mestu Hadži Ruvima.

Naš najveći problem je bio da pokrenemo valjevsku privredu, da je izvučemo iz krize o kojoj se stalno govorilo, za šta su bile potrebne reforme privrednog sistema. Smatrao sam da vojna fabrika „Krušik” ne može da bude večni nosilac razvoja Valjeva i da od nje sve zavisi. Tražio sam šta to ponajbolje uspeva u Valjevskom kraju i za šta imamo uslove i prednosti u odnosu na druge. Ljudi na selu su radni i vole poljoprivredu. Selo je zato bilo relativno bogato. Usmerili smo se u tri pravca. Prvo - selo i poljoprivreda. Drugo - podrška privatnom preduzetništvu. I treće - nove, savremene tehnologije.

Da bismo sprečili propadanje sela, dogovorili smo se da pravimo prve industrijske pogone po selima. Sa direktorom poznate Zemljoradničke zadruge iz Kamenice, Živomirom Mitrovićem, napravio sam plan da Zadruga ustupi zgrade za pogone kožarske i tekstilne konfekcije. Zaposlili smo 50 mladih žena. One su se poudavale i selo Kamenica se preporodilo. Nažalost, to je kratko trajalo, jer već devedesetih, sa opštom propašću SFRJ i Srbije, kada se gubi tržište u Evropi, Africi i u Rusiji, gasi se i ta proizvodnja i selo ponovo zamire. Na sličan način podigli smo pogon za izradu kožnih rukavica u Poćuti. Imali smo planove za sve seoske centre.

Prvo što sam uradio, kada je razvoj preuzetništva u pitanju, bilo je da sam zabranio policiji da progoni privatnike, koji su svi od reda nazivani lopovima. Čak je, npr. jedan od najuspešnijih tadašnjih privatnika imao nadimak Moma „Đubre”. Potom sam naredio upravi da se svi zahtevi moraju rešiti najkasnije za 15 dana, a ako ne budu rešeni u tom roku podrazumeva se da su odobreni. Najveće efekte dala je odluka o ukidanju zabrane pretvaranja stambenog u poslovni prostor. Ove mere, uz druge stimulativne mere kad je u pitanju urbanistička politika i komunalno opremanje, kao i politika taksa i poreza, dale su tako dobre rezultate da je to spaslo Valjevo od ekonomskog i socijalnog kolapsa posle sloma „Krušika”.

Treće opredeljenje, ono vezano za savremene tehnologije, je najmanje realizovano zbog otpora svemu modernom i nepoznatom. Tek što su se pojavile prve tehnologije za proizvodnju solarnih ćelija, mi smo sa njihovim pronalazačem Mađarom Kišom pregovarali o podizanju fabrike solarnih ćelija. Na našu žalost, ona je otišla u Split/>/>, a u Valjevu su samo sklapani proizvodi koji koriste solarne ćelije. Išli smo ispred svog vremena.

Najkrupniji gradski projekti rešavani su uz punu podršku i pomoć tada uspešnih valjevskih kolektiva, pre svega „Krušika”. Tako je rešen problem vodosnabdevanja i započeta kapitalna investicija - vodoprivredni sistem akumulacije na reci Jablanici, koja će omogućiti prevođenje voda iz prebogatog, a nenastanjenog, sliva Drine u vodom siromašni a stanovništvom bogati sliv Kolubare.

Valjevski privrednici žalili su se da nemaju gde da smeste goste i poslovne partnere koji su spavali u beogradskim hotelima a dolazili na sastanke u Valjevo. Zato smo zajedno renovirali i dogradili hotel „Grand” po nadahnutom projektu arhitekte Predraga Kojića, uredili stari gradski trg, most na Kolubari, trgovačku ulicu Knez Miloševu, podigli spomenik Vojvodi Mišiću...

Bio je to veliki poduhvat. I danas je hotel „Grand” uređen kao na dan otvaranja, zahvaljujući redu i disciplini koju održava kolektiv sa „aščijom” Peđom na čelu.

Dvanaest godina sam radio u opštini Valjevo. Podmladili smo opštinsko rukovodstvo. Siniša Mitrović je, na primer, bio jedan od najmlađih predsednika Socijalističkog saveza radnog naroda u Srbiji (SSRN).

Pored privrednika i umetnika, u rad našeg kluba se uključuje i valjevsko sveštenstvo. Posebno aktivan bio je mladi sveštenik, tek došao sa Bogoslovije u Valjevo, Toma Pavlović, koji se brzo uklopio u sredinu. On me je upoznao sa manastirom Kaona i vrlim igumanom Milutinom.

Imao sam običaj da razgovaram i sa običnim ljudima, da čujem šta drugi misle, šta imaju da mi predlože.

U politički život uneli smo niz novina i gledali da vlast bude što bliža građanima. Za to smo najviše koristili organizaciju SSRN i mesne zajednice. Pored brige i razgovora o realizaciji mesnog samodoprinosa, pokrenute su i brojne akcije koje su uključivale sve zainteresovane građane i omogućavale kontrolu nad onim što radi vlast i uvid u to kako se troše opštinske pare - grade objekti iz društvenog plana. Jednom nedeljno organizovane su konferencije za štampu, a novinari su bili uključeni u sve projekte kojima smo se bavili. Tako su konstituisani stalni odbori za: Akciju za lepše i zdravije Valjevo, Turističku manifestaciju „Beli narcis” na Divčibarama, „Tešnjarske večeri”, „Džez festival”, „Dan maline” u Brankovini, uređenje starog gradskog jezgra, Susrete sela…

Rešenja za pojedina pitanja tražena su preko javnih konkursa, a u žirijima su sedeli najpoznatiji stručnjaci iz tih oblasti. Veliki efekat dala je Akcija „Pogledajmo zajedno”, u okviru koje su opštinski funkcioneri sa novinarima i zainteresovanim građanima obilazili institucije i projekte i razgovarali o svemu što je građane interesovalo. Primera radi, u „Zapisima” nalazim da smo u toku 1988. godine obišli: gradilišta autobuske stanice, novog hirurškog bloka regionalne bolnice, objekta vodozahvata na reci Gradac, pošte - radovi na novoj TT centrali, zatim gradsku deponiju uz razgovor o mogućnostima izgradnje savremene spalionice smeća, železničku stanicu, toplanu i KRO „Valjevo”, Dom kulture, renovirani hotel „Grand”, Pijačnu upravu; arheološki lokalitet u Babinoj Luci, sportsko rekreacioni centar „Petnica”, dečije obdanište, akumulaciju „Rovni” u izgradnji itd.

Česte su bile i javne tribine. Sećam se onih na temu „Voda - izvor života” i „Marketing i propaganda u funkciji društvenih reformi”, kao i okruglog stola u Domu „Milovana Glišić” na temu „Reforma u socijalističkom savezu”, kome je prisustvovao i Slobodan Vučetić, predsednik Komisije za reformu političkog sistema Predsedništva SR Srbije. Trudio sam se, a i moji saradnici, da budemo u toku ne samo savremenih dešavanja u domaćoj i stranoj politici, nego i u strukama vezanim za planiranje i upravljanje ljudskim staništima. Često smo organizovali stručne razgovore na koje smo zvali najeminentnije stručnjake iz Beograda. Tako sam u okviru razgovora sa privrednicima u hotelu „Balkanija” na Divčibarama pozvao stručnjake iz naše prve marketinške agencije Studio marketing „Delo” da govore o planiranju prostora. Na kraju razgovora sam ih pitao: „Umete li vi to što pričate da napravite za Opštinu Valjevo?” Reči je bilo o istraživanju i projektu integralnog upravljanja prostorom, metodi koja je tek počela da se razvija u Evropi. Dušan Stojanović se začudio, jer nije navikao na tako neformalne predsednike opština, ali smo postigli dogovor. Kako je centrala firme bila u Ljubljani, brzo smo otišli i tamo da bi sa direktorom Ivanom Jernejom utanačili da se najbolji kadrovi posvete poslu u Valjevu. Postali smo saradnici i prijatelji. Tako sam upoznao i ostale pionire i majstore tog posla: Dragana Sakana, profesora Ivana Štajnbergera, Vladu Čeha, Prvoslava Plavšića, Ivana Stankovića i mnoge druge.

Snagu da izdržim sve te napore i radim dan i noć, davalo mi je razumevanje mnogih Valjevaca, uključujući i one van Valjeva. Sećam se sa kakvom strašću je književnik Slaven Radovanović reagovao na članak „Spomenici po svaku cenu” u omladinskom listu NON 22. novembra 1987. godine.

Slično su reagovali, u nekim pokušajima osporavanja „valjevske perestrojke”, i drugi građani vođeni ljubavlju za svoj grad.

Uz mnoge stvari koje mi „zameraju” spada i jedna opravdana. Reč je o sportu. Iako su svi moji saradnici bili sportisti ili zaljubljenici u sport, posebno rukomet i košarku, nisu uspeli da me uvuku u rukovodstvo bilo kog sportskog kolektiva u gradu. Smatrao sam da sport treba prepustiti sportistima i entuzijastima i da političari samo „smetaju”. Ipak, nisam bio protiv podrške sportu koju su oni aktivno davali, kao i opština u okviru svoje nadležnosti. Osim plivanja i planinarenja nisam se bavio sportom, niti sam išao na sportske manifestacije, ali sam poštovao sportske entuzijaste, kao što je u Valjevu u to vreme bio bivši golman FK „Budućnosti”, direktor preduzeća STEFIL, Vladimir Ladovec, koji me je pozvao da posmatram utakmicu gradskog kluba sa reprezentacijom Jugoslavije. Ovoj utakmici prisustvovao je i čuveni fudbaler i sportski funkcioner Miljan Miljanić.