Čežnja za rodnom kućom

Proslavljenog baletana Milorada Mi­škovića nikad nisam gledala na sceni, ali ga pamtim  kao čo­ve­ka antičke lepote, gospodstvenog i u sv­emu decentnog. Takav je bio i u poznijim go­dinama kada je 1992. pozvan da dođe na ob­novljeni Svetosavski bal (koji se po­t­om opet ugasio). Tek tada sam saznala da je rođen u Valjevu i da su zemljaci radi da ob­jave monografiju o 50 godina njegovog ba­vljenja baletskom umetnošću. U to vr­e­me, Mišković je bio ugledni funcioner UNICEF-a u Parizu, a svetska štampa se  ba­vila i njegovom glamuroznom že­ni­db­om s rođakom Džordža Buša.

S divljenjem smo pratili njegov lebd­e­ći valcer sa estradnom balerinom Je­le­n­om Tinskom,  sasvim dovoljan da se po­mo­dni kres Svetosavskog  bala u Valjevu pa­mti. Rano se povukao na počinak i ni­sam uspela da za Radio Beograd snimim nje­gove utiske. Krenula sam u rano, hl­ad­no i maglovito jutro na montažu na­ru­če­ne reportaže. Sasvim neočekivano, u sred Tešnjara srela sam Milorada Mi­šk­ovića. Ma koliko po prirodi i ku­ltu­ri uzdržan i skroman, lako je pristao da za­jedno nastavimo jutarnju šetnju po delu gr­ada u kojem se rodio i živeo prve če­ti­ri godine, od 1928. do 1932, kada se  nje­go­v­a porodica preselila u Beograd.

Bio je pun nežnih sećanja i žive no­sta­lgije. Sa belog mosta pokazao mi je po­zad­inu kuće u kojoj se rodio. Tu se setio  no­­vinarke i književnice Nade Ma­rin­ko­v­ić, svoje prve susetke u detinjstvu i dr­ug­arice kroz celi život. Odmah iza ugla, da­nas prodavnice „Peko“, stigli smo pr­ed voskarsku radnju Milanke Mi­ha­il­ov­ić. Gledao ju je uzdrhtalo, kao da priziva ne­ke davno izgubljene  boje, mirise i gl­as­ove. Učinilo mi se da mu je neprijatno da uđe u rodnu kuću, da ga je pomalo stid što ga u tim godinama obuzima  de­ti­nj­as­ta nostalgija. Ohrabrila sam ga da ipak uđ­emo, tim pre što mraz ne podnosi ni moj kasetofon.

U voskarskoj radnji gospođa Milanka je zbunjeno slušala ko je gospodin koji po­sle 60 godina  prvi put dolazi u kuću u ko­joj se rodio. Samo je ćutljivo slegala ra­menima. Jedva sam se uzdržala da je u nj­e­g­ovo ime zamolim da vidi stan na sp­ra­tu. Niti ga je  ona  ponudila, niti se Mi­lo­rad usudio da je za to pita. Stajao je ta­ko u sred radnje gledajući u njene niske st­ro­pove i duboku, tamnu pozadinu mr­mlj­aj­u­ći: „Da, to je bilo ovde.“ Izašli smo na za­leđeni trg. Pamteći svoje iskustvo su­sr­eta sa kućom detinjstva, pitala sam ga da li je i u njegovoj sve isto kao što pa­m­ti, samo manje jer smo mi bili mali. Na­sm­ešio se priznavši da je baš tako. Mr­az nam je uveliko ledio dah. Njemu je do­š­lo vreme za doručak  u „Grandu“ a meni za  mo­ntažu reportaže o Svetosavskom balu.

Koliko znam nikada više nije do­la­z­io u Valjevo. Nisu ga ni zvali. Mo­no­gr­af­iju o Miloradu Miškoviću, Princu ig­re i Najdivnijem cvetu Pariza, umesto Va­ljevaca objavili su njegovi beogradski pr­ijatelji i poštovaoci.  Nama preostaje  da mu barem na rodnoj kući postavimo sp­om­en obeležje. Verovatno to neretkim Va­ljevcima neće ništa značiti, ali mn­ogim gostima i turistima hoće. Neki će i zbog te kuće doći u Valjevo. Jer, samo oni koji nikad nisu bili otrgnuti od za­vi­čaja ne razumeju čežnju za zavičajem i tr­agovima ranog detinjstva. Tu se za­me­tnula klica svega što smo kroz život bi­li i jesmo.

Svratila sam prekjuče u voskarsku ra­dnju da kažem gospođi Milanki da je sl­av­ni baletan Milorad Mišković, rođen u njenoj kući pre 85 godina, umro nedavno u Nici. Iznova me je začuđeno gledala, ne pa­mti da je tu dolazio hladnog sv­et­os­av­skog  jutra 1992, samo se naglas začuđeno pi­tala šta uopšte nekome znači kuća u ko­joj se rodio.