Divlji zapad u Vrujcima i Petnici

Većina sveta ovdašnjeg zna biblijsku priču o vodi. Za većinu je to samo jedna od legendi. Onim drugim, ispostaviće se promućurnijim, to je šansa za profit. Priča o valjevskim vodama ima samo delimičnu vezu sa Valjevcima. Započeli su je znameniti Jovan Cvijić, s početka prošlog veka, a nastavio njegov sledbenik Nikola Milojević. Potom su stvar preuzeli valjevski mladi istraživači, pa potom poznati geolozi: prof. dr Mihailo Milivojević, inženjeri Žika Milivojević, Slobodan Čitaković, Ratko Polić, Vlada Marković, Milan Pujić… Bavili su se oni strukom, a praktični značaj svega, znatno pre njih, u maturskom radu, daleke 1967. godine, čini mi se, shvatio je Dušan Mihajlović, tadašnji gimnazijalac, a potom predsednik Opštine valjevske. Zato nikakvo čudo nije što je u njegovo vreme napravljena prva petnička bušotina, a potom i kompleks bazena i Istraživačka stanica „Petnica”. Cvijić i Milojević utvrdili su da je Valjevski kraj ploča koja „pliva” na velikom podzemnom moru, čiji obodi stižu do „Srbijanke” i kruga Valjevske bolnice, odnosno Vrujaca, Ljiga… Mudri Mihajlović shvatio je da je i voda blago.

Kako su u prvi plan izbili ljudi bez znanja i umenja, druga je priča. Bilo kako bilo, otkriće svetski priznatih Cvijića i Milojevića počeli su da baštine likovi poznati kao novokomponovani biznismeni, neki ih zovu i tajkuni. Iskoristili su srpsku sjebaniju zvanu tranzicija i višestranačje, zašto ne i prvobitna akumulacija kapitala na srpski način, da, kao na Divljem zapadu, dođu do izvora, ali ne nafte, već vode.

Petnica – Prvi je potegao gazda Vidoje Vujić. Koplje je pobo, zahvaljujući dobrim (verovatno „sponzorskim”) vezama sa SPS-om, mimo svih propisa, na ulazu u zakonom zaštićenu Petničku pećinu. U fabriku vode, u Petnici, Vidoje Vujić je, navodno, uložio oko 20 miliona evra. To su, kako kaže, bili mahom krediti, koji još nisu isplaćeni. Tokom prošle godine, kako sam tvrdi, bankama, koje imaju zelenašku politiku, platio je, samo na ime kamate, 92 miliona dinara.

Punionica je građena bez dozvole, u neposrednoj blizini Sportskog centra. Bušotine za izvore su postavljene tamo „gde gazda Vidoje kaže”, pa je jedno vreme, kada su linije radile, osezala voda za bazene izgrađene samodoprinosom Valjevaca. Svojevremeno je gazda Vidoje tvrdio da će zaposliti 200 radnika. Da sve bude u „skladu sa zakonom” postarala se „demokratska” DOS-ova vlast sa Žarkom Kovačem na čelu, koja je na volšeban način našla urbanističko rešenje i ugovorom predvidela da za tu „uslugu” Vidoje Vujić gradu plati određenu nadoknadu. U vremenu sadašnjem, na pitanje kolege iz „Večernjih novosti” koliko je platio koncesiju za vodu, istraživanja, ostale ekološke takse i legalizaciju objekta, gazda Vujić, navodno, ne može da se seti.

Odgovor smo potražili kod nadležnih opštinskih službi: „Na osnovu čl. 4 ugovora o naknadi za eksploataciju, flaširanje i promet vode za piće iz podzemne akumulacije Petnica, zaključenog između opštine Valjevo i preduzeća ‘Vujić’ iz Valjeva, ugovorne strane su se saglasile da to preduzeće, opštini Valjevo, na ime naknade za eksploataciju vode za piće uplaćuje iznos u visini od 20 odsto od ukupnog iznosa koji će na ime naknade za eksploataciju vode uplaćivati budžetu Republike Srbije. Navedenu obavezu iz ugovora preduzeće „Vujić” je uplatilo opštini Valjevo zaključno sa 2004. godinom, tako što je za 2003. uplatilo iznos od 97.146,72 dinara i za 2004. godinu uplatilo iznos od 240.207,84 dinara”.
Prema tadašnjoj ceni, opštinari su računali da će u budžet inkasirati oko 4,8 miliona dinara godišnje. Ispostavilo se da je za tri i po godine rada Vujićeve fabrike, Valjevo, da bi prekršilo sve pravne i prirodne zakone i legalizovalo fabriku, dobilo samo 337.354,56 dinara. Vujić se tada bavezao i da izgradi obilazni put. Napravio ga je i postavio veliku tablu „privatni put” i saobraćajni znak zabrane kretanja za sva vozila. Usput je, bez dozvole naravno, izgradio i veštačko jezero. Ekologija, praistorija i sve ostalo došli su u drugi plan.

Ipak, gazda Vujić za sve ima objašnjenje iz rukava: „U Valjevo su došli Slovenci sa fabrikom, Gorenje i dobili su sve – zemljište, infrastruktruru. A meni, u tamo nekoj vukojebini, hteli da ruše fabriku!?”. Nije izvisila samo Valjevska opština. Prema rečima Vere Marković, iz sektora za naplatu naknada u Direkciji za vode, trećina proizvođača ne poštuje obavezu iz Zakona o vodama Srbije i ne plaća naknadu za korišćenje vode, koja je 0,71 dinar po litru. Među dužnicima, u avgustu 2006, bili su „Voda voda” (4,353.425 dinara), „Prolom voda” (14,143.858, „Minela” iz Trstenika (12,358.275), „Leneks vrelo” ( 4,603.730), „Vujić voda” (4,157.411 dinara)…

Divčibare – I pored svega „Vujić voda” posluje za gubitkom, pogoni retko rade mada ima najava da tražnja polako kreće, a i izvozni poslovi se smeše. Otežan plasman, posebno u izvozu, smatrali su dobri poznavaoci prilika, osnovni su razlog što je Vidoje Vujić najavio (pa zaćutao, pa opet ponudio, pa…) prodaju fabrike vode u Petnici. Maliciozni bi rekli kako sam sebi pravi reklamu i sve začinio kupovinom „Sloge”, odnosno hotela „Divčibare” i „Maljen”, kao i Dečijeg i „Krušikovog” odmarališta (svi objekti su na Divčibarama) sa budućim povećanjem plasmana „Vujić vode”. Činjenica je da je na „valjevskoj planinskoj lepotici” već 11 godina zabranjeno korišćenje vode iz divčibarskog vodovoda. Istina, o tome nadležna sanitarna inspekcija nije obavestila ugostiteljske i druge objekte, a, ruku na srce, i širu javnost, pa se konzumenti, najčešće su nažalost deca, stanovito truju i zato nikog ne boli uvo.

Nikog ne brine ni oko 200.000 američkih dolara straćenih za „svemirsku tehnologiju” za novi vodovod na Divčibarama, delo demokrate Žarka Kovača i novosrbina Dragana Lukića. Sve se krčka na sudu, sem odgovornih za trovanje posetilaca Divčibara neispravnom vodom. Dokle?

„Voda voda”–

Zanimljiva je i priča „sa duge strane brda” – iz mioničkog kraja. Glasoviti „Si&Si” iz Subotice, sa subotičkim plejbojem (da li samo to) Vojinom Đorđevićem na čelu, a uz svestranu podršku mioničke lokalne samouprave u oba „demokratska” saziva i blagoslovom vladike Lavrentija, započeo je veliku selidbu „kapitala” iz matične mu Subotice. Najavljivani su milioni evra u izgradnju infrastrukture, proizvodnju voćnih sokova, rakija, pekmeza i džemova… Izgrađena je punionica vode sa mnogo nepoznanica. Zuckalo se tada, a kasnije je to potvrdio i Vojin Đorđević, da su u pitanju krediti dobijeni na reč i ugled firme.

– Preko 80 odsto proizvodnje već je ugovoreno za izvoz u 18 zemalja Evrope, pretežno Evropske Unije. Subotička kompanija „Si&Si” planira da u narednih nekoliko godina u Vrujce uloži 20 miliona evra. Ove godine počeće izgradnja još jednog bazena i fabrike voćnih sokova – zabeležili smo 7. juna 2004. godine, na otvaranju punionice, koju je prota valjevski Ljuba Adžić, krstio „domom vode”. Za uzvrat, glavni govornik bivše nam države (SCG) Sveto Marović je „kuma protu” prekrstio u „velečasni”. Danas isti V. Đorđević, na skupu privrednika u Privrednoj komori Srbije, finansijski kolaps firme objašnjava time što je njegova kompanija imala velike investicije u proizvodnju i u reklamu „Voda vode” radi izvoza jer smatra da će velike kompanije, kada dođu u Srbiju, ugušiti domaće proizvođače. Simboličan izvoz, kako je naveo, nekoliko kontejnera „Voda vode” za Šangaj i Južnu Koreju, krenuo je ovih dana i to je trenutno veliko finansijsko opterećenje za kompaniju.

„Sinalko”– Potom je, bez potrebnih dozvola, u prostoru koji slovi kao magacin, premijer Vojislav Koštunica sa ministarskom, diplomatskom, prestolonasledničkom i svešteničkom svitom, poslednjeg dana maja, dok je kiša lila kao iz kabla, otvorio fabriku sokova „Sinalko Srbija”.

- Nova fabrika, godišnjeg kapaciteta 200 miliona litara, prvenstveno je namenjena za domaće tržište. Ipak, jedan deo ćemo izvoziti u Rumuniju. Planiramo i proširenje naših kapaciteta ovde, a potom i izvoz u ostale zemlje u regionu. Ovaj grinfild projekat treba da bude uzor i jasan signal za sve ostale investitore da se isplati ulagati u Srbiju. Da bi ostvarili sve naše planove ovde, u Srbiji, potrebna nam je podrška javnih institucija, prevashodno u izgradnji neophodne infrastrukture – smatra Mongi Goundi, generalni menadžer „Sinalca international GmbH&KG.CO”.

– Istovremeno „Sinalko internacional” se pokazao ne samo kao istinski partner, već i kao prijatelj, koji nije samo tu kada je dobro, već nam je pružio ruku podrške kada je najpotrebnije. U toj, prijateljskoj ruci bio je i ček od 7,5 miliona evra. Taj iznos je doprineo gradnji fabrike, ali i uspostavljanju finansijske stabilnosti sistema u celini i nezavisnosti grupe „Si&Si”. U to teško vreme, prošle godine, realna opcija je bila prodaja dela „Vode vode” nekoj od multinacionalnih kompanija, koje su, znajući za naše probleme, želeli da steknu suvlasništvo nad ovim, neprocenjivim bogatstvom – ističe Vojin Đorđević, suvlasnik „Sinalko Srbija”.

„Sinalko Srbija” uspešno posluje ali se ozbiljno sumnja da je glavni uzročnik ekoloških akcidenata, gde riba u reci Toplici pliva leđno. Magacin je uknjižen, a ostali papiri se čekaju. Sve firme „Si&Si”, uključujući „Vodu vodu” i „Gorki list”, u blokadi su zbog 14 miliona evra prinudne naplate. Dom „Voda voda” još uvek nije upisan u zemljišne knjige. Priča o prodaji polako se uobličuje.

Premijer banja – U Vrujcima uporedo teče i projekat potpuno novog pristupa, pa i filozofije, banjskog turzma.

– Projekat „Prva nova banja” u Vrujcima različit je od svih koje smo mi Srbi do sada imali. Premijer banja će biti mesto za mlade i zdrave. Mesto za oporavak, uživanje, prevenciju, relaksaciju i rekreaciju. Ovde će se dolaziti pomalo, na dan – dva, ali mnogo češće. Zbog toga će „Prva nova banja” postati brend cele zemlje i naroda i deo evropske turističke priče – kaže univerzitetski profesor medicinske balneoklimatologije dr Milisav Čutović, tvorac zlatiborskog čuda zvanog „Čigota program”.

Do kraja 2007. godine, na površini od 9,5 hektara, pored puta Gornja Toplica – Vrujci, biće završen zdravstveno rekreativni centar, koji će se, najverovatnije, simbolično zvati „Toplice”. Bazeni i đakuzi sa hidromasažom će koristiti prirodnu vrujačku termomineralnu vodu, čija je temperatura sada 27 stepeni Celzijusa, ali bi nove bušotine trebalo da daju i vodu sa preko 60 stepeni.

Vrujci – Područje Vrujaca danas me podseća na stare dobre kaubojce i vreme deljenja (otmanja) zemlje na Divljem zapadu. Istina, ovde zemlja nikog ne interesuje, ali voda i te kako. Nema, doduše, teksaških porodica, niti savremenih naftaških trgovaca sa širokim šeširima, obaveznom cigarom u zubima i dugim crnim limuzinama sa bar šestora vrata. Ali zato ima srpskih, balkanskih i belosvetskih biznismena, dinastija i dinastijica… Trka za vrujačkom naftom zvanom voda, počela je. I kako je red, već su prvi predmeti stigli, ne kod mioničkog šerifa, već u Opštinski sud.

Listam rešenja o odobrenjima za eksploataciju malo mineralizovane vode, pa o određivanju eksploatacionih polja, pa zaključak o ispravci rešenja, pa… A onda mi objašnjavaju da to ne može tako, da su to izdala nenadležna ministarstva, da će sve morati na sud. Pokušavam da shvatim o čemu se radi. I sada priča tek počinje. Završena, najavljena, očekivana ili navodna prodaja „Vode vode” hrvatskom „Agrokoru”, ili nekom drugom, u prvi plan je u Vrujcima stavila priču o eksploatacionim poljima. Prema slovu zakona, pod uslovom da su dva rešenja, zaključci i drugi papiri ispravni – nevernih Toma ima uvek – pravo na eksploataciju vode u Vrujcima imaju Poljoprivredno ugostiteljsko preduzeće „Vrujci”, koje je vlasnik hotela i godinama nosilac razvoja mesta, na površini od šest kvadratnih kilometara, a sve ostalo pripada „Si&Si”, odnosno „Vodi vodi” ili Vojinu Đorđeviću. A nije u pitanju mala površina. Trebalo je, da se vratimo Divljem zapadu, podugo jahati, jer u pitanju su sela Berkovac, Popadić, Gunjica, Dučić, Todorin Do, Gornji Mušić, Komanice i Maljević.

Prema prvim procenama, pod „zaštitom” je 60 do 100 kvadratnih kilometara. I ukoliko Srbija ne bi bila to što jeste, na toj površini, bez saglasnosti Vojina Đorđevića ili direktora PUP „Vrujci” niko ne bi imao pravo ni bunar za kućnu upotrebu da kopa, ni pumpu da pobode za sopstvene potrebe. Ipak, ovo je Srbija, pa su izvođački radovi tog tipa, u praksi, za sada, dozvoljeni.

Rajković – I da vodena čorba bude gušća postarao se Rajkovačanin, stari meštar Velibor Tomašević, biznismen sa respektabilnom biografijom (bio, pored ostalog, i generalni direktor BIM „Slavija” u Beogradu) u svom Rajkoviću, nadomak porodične kuće, pored izvora Raj 1 i Raj 2, koji imaju overeni kapacitet od oko 200 miliona litara vode, poduže već privodi kraju izgradnju punionice površine preko 3.000 kvadratnih metara. Ukupna vrednost investicije je između tri i četiri miliona evra. Sredstva su obezbeđena zahvaljujući kreditu Fonda za razvoj Republike Srbije i uz saradnju sa više poslovnih banaka, naročito sa „Intezom”. Mada je Tomašević tvrdio da je realno da na novogodišnjoj ili božićnoj trpezi bude „Raj voda”, izvesno je da toga neće biti.

– To što neki u Valjevskom kraju tvrde da voda nije profitabilan proizvod, ja to, kao čovek koji je ceo život posvetio proizvodnji i trgovini, apsolutno negiram i ne mogu da shvatim. Fabrika vode, odnosno voda je izuzetno profitabilna, samo se mora imati dobar menadžment i znati rukovoditi takvim sistemom od proizvodnje do plasmana – kaže Velibor Tomašević.

Ovaj biznismen ističe da mu nije cilj samo flaširanje vode, već da su neki njegovi poslovni partneri (čitaj sistem „Delta”), sa kojima vodi ozbiljne pregovore, zainteresovni i za proizvodnju sokova. U planu je, osim toga, izgradnja nekoliko otvorenih i zatvorenih bazena, kao i odgovarajućih smeštajnih kapaciteta, što bi značajno doprinelo razvoju turizma. Najveći deo profita od vode iz fabrike, koja, po Tomaševiću, ima strateški značaj, biće investiran upravo u Valjevski kraj, Rajković i okolinu.

U Srbiji je, za sada, 20 proizvođača mineralne vode i gotovo svaka fabrika ima kapacitet da zadovolji godišnju potražnju, koja je oko 120 miliona litara. Sigurno je da većini i pored obilja vode, ili baš zbog toga, ne cvetaju ruže. Dobro rade samo oni koji su pronašli stranog strateškog partnera, jer, pojedinačno se teško izlazi na svetsko tržište, što je uslov da se opstane. I dok punionice niču na sve strane, država kao da ne želi da ozbiljno reguliše prodaju nacionalnog blaga, ali i pozabavi se budućnošću vodovodnih sistema i njihovom eventualnom privatizacijom.

Razloga za punu ozbiljnost ima na pretek jer je trgovina vodom danas ogroman posao, težak oko 500 milijardi američkih dolara, a predviđa se da će u nekoliko narednih godina dosegnuti i tri bilijarde.