Gluvom dovikivati i slepom namigivati...

Već sam jednom objašnjavao gospodinu Bori M. Karapandžiću da sve što sam saznao o počivšem inženjeru Dragomiru Samokresoviću – Džemi potiče iz svedočenja njegove ćerke Ljubice Stepanović, doktorke Bebe, i iz sudskih spisa koji su mi bili dostupni. Nemam ništa protiv da gospodin Karapandžić i dandanas, šezdeset i kusur godina posle, bude zaljubljen u ljotićevce i da ih brani iz petnih žila, ali ne znam zašto se tom prilikom obrušava i na mene – ni krivog ni dužnog. Ni krivog ni dužnog, jer sam samo preneo informacije iz onih izvora koje sam imao. Da sam tada o ovome nešto mogao da pitam i gospodina Karapandžića, da me on ljotićevski „prosvetli”, učinio bih i to, jer novinar voli kad ima na raspolaganju više izvora, pa makar oni bili i krajnje pristrasni.

U knjizi „Ponovo rođeni, ponovo dostojni” nisu korišćeni nikakvi delovi mog intervuja sa dr Ljubicom Stepanović (uzgred, to nije bio intervju, nego reportaža) i to mogu potvrditi i autori koji me dobro poznaju i koji bi me svakako pitali da su to hteli da učine. Navodi koji gospodinu Karapandžiću bodu oči, jer govore o ljotićevcima onako kako se njemu ne sviđa, nisu uzeti iz mog teksta, već odnekle drugde. Ja ne znam odakle, možda bi o tome vredelo pitati Samokresovićevu ćerku dr Ljubicu Stepanović, Okružni sud u Valjevu, autore knjige...

Inače, Ljubica Stepanović je u naknadnom pisanom obraćanju listu „Napred” ostala iza onoga što je tvrdila (da su ljotićevci od njenog oca tražili da održi govor i pozove omladinu u borbu protiv partizana, kao i da mu je govor napisao šef ljotićevske propagande) i potvrdila da sam tačno preneo njene reči.
Priređivači i izdavači prve knjige „Ponovo rođeni, ponovo dostojni” zaista nemaju potrebe da u drugu knjigu unose „intervjue kojekakvih novinarčića”, ali se iskreno nadam da neće imati ni potrebe ni da se povode za tvrdnjama tipa „što je babi milo to joj se i snilo” kojekavih istoričarčića.