Kod Roke pod Tetrebovcem

Od manastira Ćelije silazimo do Gradca praćeni neumornim vučjakom Bakom. Kod Popovog vrela pozdravljamo Jasminu Branković i njenu decu koja nam mašu preko reke. Saša Bencun kaže da su oni pravi čuvari reke, iz grada su došli u divljinu, uspeli su da podignu branu, ožive jaz, gaje pastrmku, dočekuju goste sa hranom od onoga što sami proizvode! Žive od reke i za reku!

U sunčan septembarski dan idemo kroz toplu senovitu listopadnu šumu prema Šarenom platnu. Reka je stalno sa nama, ako se ne vidi, onda se čuje. „Ovde sam skoro prvi put video, a prolazim stalno već 30 godina, krdo divljih svinja! Bio sam tiši od mrava!” – priča kroz smeh.

Saša Bencun Roka pred kućom na Tetrebovcu Na vrh hridi koju pokriva šuma, uzimamo po komad prirodno istesane kamene ploče. Trebaće za podzidu, kaže, a tako je i gradio, sve od autentičnog materijala iz okoline. Na izlasku iz šume, u plavetnilu neba, neobičan prizor: jastreb i orao nadleću plen usput odmeravajući visine i snage. Saša žali što nema kameru. Trebala bi mu za novi dokumentarni film o reci Gradac. Do sada je napravio nekoliko o najlepšim pastrmskim rekama: Gradcu, Drini, Samovki, Tari… Prolazeći pored reke pokazuje pastrmke u virovima, jedva vidljive za oko laika.

Stižemo do kuće, koja se nenadano pojavi na padini brda Tetrebovac („mora da je nekada bilo tetreba, sad ih nema”). Kuća gleda prema reci, na tirkizni vir koji u poslednje vreme zovu „Vizantinac” jer je ispod stene na kojoj je brangovačka tvrđava. Saša Bencun je samo sledio naum nepoznatog graditelja i obnovio čudesno lepu, staru, skoro urušenu kuću. Trebalo mu je za to skoro deset godina, ponekad i pomoć majstora. Kupio ju je pre 15-tak godina. Pokazuje podrum sa očuvanim svodom, kako se nekad davno zidalo. Seća se mnoštva zmija i svakakvih životinja koje je morao isterati.

U samoj kući sa velikim tremom sve je jednostavno ali majstorski urađeno. Za goste, za uživanje, za kulinarska umeća. U potkrovlju, kreveti za konačenje. U najvećoj sobi, ispod greda, na belim zidovima njegovi trofejni primerci lipljana, pastrmki, mladica „od deset kila” iz Trešnjice… Sve sa merom, sve važno sačuvano, pa i ikona bake Margite od koje je kupio kuću. Pravi mali pansion.

Već je postao čuven, dolaze pravi ljubitelji reke. Odavno, a sad imaju gde i da prenoće. I da se nabave najkvalitetnije mušice na svetu, koje Bencun proizvodi!

– Što ste više u prirodi upoznajete detalje, razne materijale, a mušice se prave od prirodnih materijala – priča Bencun. To su, pre svega, pero od ptica ili krznene dlake od zeca, kune, lisice, lasice… Kad je bilo prepelica kamenjarki, bilo je i njihovog belog perja. Ima i sintetičkih vlakana, ona daju prozračnost mušicama, daju vernost prirodnih. Malo se zna za jednu autohtonu vrstu po kojoj pravim najbolje mušice sa kojima osvajam nagrade. To je ta pećinara, mušica specifična za Gradac. Za nju sam još kao klinac čuo od najboljih ribolovaca. Znaju je i kao braon pećinaru u Sloveniji. Njihov žiri je proglasio kao „prvu nakon najbolje” na poslednjem međunarodnom prvenstvu u pravljenju mušica u Ljubljani. Meni je drago da, eto, imamo nešto po čemu se razlikujemo. Stari ribolovci su je takođe poznavali: učitelj Stanoje Avramović, Aca Erčić Grba, Kare Đurić, Preža Marković, koji je i umro na Gradcu, Mile Bebić… Njih nema ali sam kao klinac to od njih nasledio. Ima tu i drugih dobrih ribolovaca, profesor Vujić iz Tehničke škole, Milojko Marjanović, Đuka Ljiljak, Goran Nikić, Ostoja Popović, od starijih ribolovaca koji su znali da love na mušicu.

– Mušičarenje je vrh sportskog ribolova, malo sam, doduše, pristrasan, ali se u to uveravam svakog dana, kada sam ovde na Gradcu i kada dolaze ljudi sa strane, pa i ribari sa Dunava, koji pecaju ciplidne ribe. I oni priznaju da je to „viteška veština”. Jer, pravi je izazov ući u borbu sa pastrmkama, koje su veoma oprezne, izbirljive prema mušicama.

Nekada se gledala prva mušica na koju je trzala pastrmka, pa se po toj „jutarnjoj” pravio mamac za ceo dan?

– Riba se ulovi, pa se raspori da bi se u jednjaku videlo šta je jela. Ima taj neki jutarnji „pastrmski skok”, tako se nekada radilo. Sada je princip da se ulovljena riba vrati u vodu. Ne ubija se da bi se videlo koju mušicu lovi. Zato se posmatraju mušice koje padaju na vodu.

Ko te je naučio veštini pravljenja mušica?

– Kao dečak redovno sam čitao čuveni „Zov” i on me ponukao da sam napravim prvu mušicu. Prstima i zubima! Andrija Urban, najčuveniji mušičar, svetski poznat, objavljivao je u tom listu recepture i po njima sam radio. Morao sam izmišljati alat, a sad imate posebne stege, specijalne alate…

Dolaze li ljudi?

– Dolaze! Čuli su za moj nadimak Roka i po njemu me nađu ovde na Gradcu. Dolaze stalno, od prijatelja do meni nepoznatih, oni koji su čuli. Dolaze mi najveće perjanice ribolova, znaju za mesta gde su pastrmke. Pa i kad pastrmka ne radi, zavole Gradac, zbog virova i bukova, zbog lepote i mira.

Može li se živeti od toga?

– Za sada, glavni prihod mi je od sporta, instruktor sam skijanja pa zimu provedem na Kopaoniku. A cela porodica se posvetila proizvodnji: moja supruga Biljana pravi posebne prsluke za ribolov, ja mušice, a kćerka Katarina je sada zauzeta studiranjem na Muzičkoj akademiji u Beogradu.

Zagovornik si, izgleda, „turizma malog broja” u netaknutoj prirodi?

– Za taj sam koncept jer jedino tako možemo da sačuvamo reku. Taj „tihi” turizam je moguć ovde, kao i to da zato moramo da poribimo reku. Iskustva iz Slovenije su poučna, oni su poribili svoje reke i imaju dobru čuvarsku službu. Od ribolovnih dozvola obnavljaju riblji fond svake godine, a ne svake četvrte kao što to mi radimo, a pritom nemamo dobru čuvarsku službu, pa se riba brzo izlovi. Nisam za to da kalifornijsku pastrmku gajimo u Gradcu. Može da bude u donjem toku, da ljudi pecaju i nose kući. Možda niste znali, ona se ne može razmnožavati u Gradcu!

Šta planiraš nakon ponovnog uspeha na takmičenju u Ljubljani?

– Ono što želim je da se kandidujemo da na Gradcu održimo prvenstvo u ribolovu na mušicu. Jedino bi bio problem kako sve takmičare i posetioce smestiti na reci. I naravno da ribe bude dovoljno. A malo se zna da je Srbija ove godine primljena u Evropsku asocijaciju mušičara (FFE), što mi je takođe bio dugogodišnji san.

Poreklo nije tajna?

- Bencuni su iz Mostara, a majka Slobodanka je iz Đurđevca, od Tešanovića. Otac, Jakov Bencun bio je, kažu, vrhunski bokser, državni prvak i reprezentativac. Bio sam mali, pa to ne pamtim. A zapravo ćale me je navukao na Gradac: „Ako pojedeš tanjir supe, vodim te na kupanje u Degurić!” Supe su mi izašle na nos, sada je tek ponekad pojedem, ali na reci sam stalno!