Lepe Valjevke iz „zlatnih šezdesetih” (II)

Balinica

U Valjevu je početkom „zlatnih šezdesetih” bio popularan jedan mladić iz Tešnjara: krupan, nezgrapan i dobroćudan, a imao je nadimak – Bala. A još popularnija je bila njegova sestra Dragana, koju su, zbog bratovog nadimka, zvali – Dragana Balinica.

Dragana je bila lepa smeđa devojka, lepo građena, bujnih grudi i napućenih usana, uvek preplanula, a oblačenjem i frizurom je kopirala filmsku zvezdu Brižit Bardo.

Nju nisu mnogo interesovali domaći momci, ali je bila vrlo uspešan lovac na poznate ličnosti: pevače, glumce, muzičare, sportiste... Čim bi neko od njih gostovao u Valjevu, postajao je Draganina meta.

Jednom prilikom sedeo sam u restoranu novoizgrađenog Doma kulture u Valjevu, za stolom za kojim je sedeo i Buca Stošić, basista i pevač ansambla „Sedmorica mladih” (te večeri imali su koncert u Domu). Neko je upitao Bucu kako je osvojio Draganu s kojom je viđen u toku dana, a on je kratko odgovorio:

- Nisam ja osvojio nju, nego ona mene.

Ubrzo posle toga, na vratima restorana se pojavila Dragana: izgledala je tako da su sve oči bile uprte u nju! Buca je ustao, prišao joj, izmenili su (šapatom) nekoliko reči i otišli iz restorana. 

Biljana

Valjevo je „zlatnih šezdesetih” imalo i jednu raskošnu lepoticu – Biljanu Mitrović. Izuzetno lepog lica, bujne crne kose, umilnih crnih očiju, stasita, sa bujnim grudima – posebno je zračila svojom naglašenom ženstvenošću.

Dugo se zabavljala sa Dagošem Babićem. Oni su, verovatno, bili najlepši ljubavni par u gradu u to vreme. (Dragoš je takođe bio lep, plav momak, sportski građen i omiljen kod devojaka.) Međutim, sticajem raznih okolnosti, ljubav je nestala. Dragoš se kasnije oženio sa lepom i leponogom Brankicom Đerić, zvezdom valjevskog folklora u KUD „Abrašević”.

Biljana se udala za doktora Miroslava Mirkovića (dugo su zajedno radili u Valjevskoj bolnici). 

Ljubičaste oči

U valjevskoj Tehničkoj školi, ispod Brđana, održavano je „Plavo veče” koje je okupilo veliki broj devojaka i mladića. Tu se igralo, pevalo, recitovalo, a glavna atrakcija je bio izbor „lepotice večeri”. Titulu najlepše ponela je Dušanka Zec, devojka sa ljubičastim očima, veoma lepo građena, koja je pažnju Valjevaca privlačila na plažama – kupajući se u ljubičastom bikiniju...

Odmah posle izbora najlepše devojke, muzičari bi zasvirali „Očaravanje” (jedna od pesama legendarnog Net King Kola) a voditelj programa je preko mikrofona poručio da dame biraju. Tek izabrana „lepotica večeri” prišla je meni. Odigrali smo taj „očaravajući” tango, a potom sam Dušanku otpratio do kuće. Bio je to uvoid u naše kasnije zabavljanje.

Priča se, međutim, nastavlja.

Jedne vrele avgustovske noći (daleko iza ponoći) Miki Jevremović sa gitarom i ja, kao zakasneli trubaduri, tumarali smo polumračnim valjevskim ulicama, pa onda ušli u dvorište preko puta Doma armije, gde je stanovala Dušanka Zec. Prišli smo uz sam prozor njene sobe (bio je otvoren, sa velikom zavesom koja je od vrućine treperila). Nosevima smo dodirivali zavesu i osećali dah usnule lepotice...

A onda je Miki, uz gitaru, tiho, tiše, najtiše, otpevao pesmu „O sole mio”, za koju sam ja upravo napisao tekst na srpskom jeziku. Devojka sa ljubičastim očima je sutradan pričala drugaricama da je bila očarana neočekivanom serenadom..

Priči ni tu nije kraj.

Sledeće, 1962. godine, Dušanka Zec je izabrana za lepoticu Festivala „Beli narcis” na Divčibarama. Predsednik žirija bio je legendarni pevač Predrag Gojković Cune. Neverovano! A evo zbog čega: deset godina kasnije, Cune će pevati numeru „Zapevajte pesme stare” – ne znajući da je tekst posvećen upravo Dušanki Zec...

Naime, na najvećem muzičkom festivalu u staroj, velikoj Jugoslaviji „Pesma leta 72”, na kome su učestvovali najbolji jugoslovenski pevači zabavne i narodne muzike, ja sam dobio nagradu stručnog žirija, koji je moj tekst „Zapevajte pesme stare” proglasio najboljim tekstom u konkurenciji narodne muzike. Ta pesma je do dana današnjeg najveći Cunetov hit, naravno posle pesme „Kafu mi draga ispeci” od pre skoro 60 godina.

A tekst sam posvetio Dušanki Zec... 

Nada Sarić

Danas je kod nas vrlo popularna TV serija „Sekst i grad”, ali moram reći da su sve te Sare Džesike Parker i ostale Samante – samo blede kopije naše Valjevke iz „zlatnih šezdesetih” – Nade Sarić!

Nada je bila čudo: izuzetno lepa (smeđokosa i nešto tamnije puti), hrabra, prodorna, vatrena, sa harizmom koja je mladiće dovodila do ludila. Vrtela ih je oko malog prsta, radila je s njima šta je htela – niko nije mogao da joj odoli!

Kada je ona „krstarila” valjevskim korzoom, niko drugi se nije primećivao. Menjala je momke kao čarape i nikad se nije znalo s kim će se uveče pojaviti na štrafti: da li sa nekim golobradim školarcem ili sa ozbljinim dasom...

Ona je bila ćerka poznatog filmskog i TV glumca Petra Sarića koji mi je jednom prilikom u Beogradu rekao da je Nada uvek bila svojeglava, da nikada nikog iz familije nije slušala...

Stigla je da ima kraću romansu i sa Matijom Bećkovićem, a pesnik Božidar Šujica pričao mi je u Beogradu hvalospeve o njoj, jer je i njemu zavrtela mozak.

Udala se za Nikolu Cvetanovića (lepog, sportski građenog momka) koji je iz Valjeva otišao u Ameriku, a ona potom za njim.

Tekst je originalno objavljen u knjizi “Valjevke”

Nastaviće se... 

Prvi deo