Ljubomir P. Nenadović

Udruženje srpskih pisaca, naučnika i umetnika u Beogradu „Književno-umetnička zajednica” koja je osnovana 1892. godine, pored nastupa svojih članova na književno umetničkim večerima, povremeno je organizovala i proslave posvećene pojedinim jubilejima. Jedan od prvih proslavljenih jubileja bio je posvećen pedesetogodišnjici književnog rada Ljubomira P. Nenadovića. Za ovu priliku osnovan je i poseban Odbor, koji se sačinio program. Proslava je bila 6. januara 1893. godine „kod Kolarca”, a izveden je sledeći program:

1. „Himna”, svirao orkestar;
2. Pozdravna reč Milana Đ. Milićevića;
3. „Molitva”, kompozicija Josifa Marinkovića, pevao Cvetko Jakovljević, velikoškolac, uz pratnju harmonijuma;
4. „Oče naš“, kompozicija Josifa Marinkovića, pevao mali zbor velikoškolaca;
5. Večera sa određenom zdravicom;
6. „Snaga naroda”, pesma Lj. Nenadovića, recitovao Milorad Gavrilović;
7. Odlomak iz putopisa Lj. Nenadovića, čitao Dragutin Ilić;
8. „Košulja”, pesma Lj. Nenadovića, recitovala Vela Nigrinova;
9. „Vašar”, pesma Lj. Nenadovića, recitovao Ilija Stanojević;
10. „Nenadovića kolo”, kompozicija Davorina Jenka, svirao Pozorišni orkestar.

Pored ovoga pevao je mali zbor Velikoškolaca, a Milan Đ. Milićević i drugi prisutni saopštili su više anegdota iz života slavljenika. U pripremnom programu predviđeno je bilo i izvođenje slike „Kamonesa” Vojislava Ilića, ali ona nije izvedena zbog Ilićeve zabrane. Prema programu, „Kamonesa” su trebali izvesti glumci Milorad Gavrilović i Ilija Stanojević i nepoznati, možda sam Vojislav.¹

Proslavi nije prisustvovao slavljenik, već se u posebnom pismu, pravdajući se slabim zdravljem i lošim vremenskim uslovima, izvinio zbog svog odsustva. Ujedno je zamolio predsednika „“Zajednice” Milana Đ. Milićevića da on izrazi njegovu zahvalnost prisutnim gostima i priređivačima godišnjice. Ova proslava je bila jedna od najposećenijih kulturnih manifestacija toga vremena. Posetilaca je bilo preko trista, a mnogi su zbog skučenosti prostora ostali pred vratima. „Književno-umetnička zajednica” je osnovala i Odbor za izdavanje spomenice ove proslave, ali je pesnik to zabranio. Prema koncepciji „Spomenice”, u njoj je predviđeno bilo objavljivanje: svih telegrama koji su stigli (preko dve stotine), radova čitanih na proslavi i posebno napisanih priloga o slavljeniku, članova Književno-umetničke zajednice, pre svih, ali i drugih.

Kada je proslava završena, na sastanku „Zajednice” od 4. aprila Stevan Todorović je predao svoju sliku Ljubomira Nenadovića, za koju su, zbog njene vernosti, mnogi, koji su je videli izjavili „samo što ne progovori”.²

Sa ove svečanosti sačuvan je i proglas (poziv) uprave „Književno-umetničke zajednice” koji je ona uputila krajem 1892. godine. On u celini glasi:

„Gospodine,

Godine 1893. navršuje se pedeset godina književnog rada našeg pesnika g. Ljubomira P. Nenadovića.
Književničko Umetnička zajednica uzela je na se da taj događaj obeleži, po primeru svojih običnih sastanaka jednim zajedničkim obedom, na kome će se udesiti i drugo što je potrebno da pošta bude dostojna slavljenika i potpuna radost onima koji njega slave.

Taj zajednički obed, biće na Bogojavljenje, 6. januara, u 7 časova uveče u Kolarčevoj gostionici.
Za obed platiće svaka glava po 3.50 dinara.

Opširniji program obznaniće se docnije.

Vi ste umoljeni da poradite u svom krugu da što više poštovalaca g. Lj. P. Nenadovića dođe na taj obed.
Novac valja slati g Dru M./ilenku/ Vesniću, blagajniku Zajednice.

Za tajnika
prof And./ra/ Gavrilović.
Predsednik
Književničko-umetničke Zajednice
M. Đ. Milićević”.<sup>3

1</sup> Odjek, X, 1893, br.2 (3. januar), 4; Dnevni list, XI, 1893, br. 2 (3. januar), 3; Branik, IX, 1893, br. 2 (5/17. januar), 2.
² Dnevni list, XI, 1893, br. 71 (4. april), 3.
³ Arhiv Srbije, Rista Odavić, IV, 101.