Među javom i med snom

Eto, do sada su nas u nereformisanoj školi učili kako su vizije nerealne slike u glavama: a) proroka koje je Bog ekskluzivno za to nadahnuo, b) osoba pod dejstvom opojnih halucinogenih sredstava ili c) velikih državnika koji vide bolje i dalje od drugih, pa ih u tome nije dobro (a ni zdravo) ometati. Sada znamo da vizije mogu nastati i pod dejstvom uvezenih eksperata i njihovih kalfa kod nas, kao deo ozbiljnog sistematskog procesa. Proces se, jelte, odvija na zatvorenim skupovima koji se u domaćem političkom novogovoru zovu radionice, a nakon niza pažljivo pripremljenih razgovora i šarenih papirića (po mogućstvu samolepljivih), a uz katalitičko dejstvo ekspresno edukovanih eksperata (takođe samolepljivih) i, naravno, uz blagoslov gradskih i partijskih otaca (kako je već bilo viđeno kod vizija pod a).

Šta to srećni Valjevci i uz njih slučajno zatečeni Nevaljevci mogu otkriti ako pročitaju Viziju?

Prvo će naići na objašnjenje kako se dolazi do Vizije. „Može li mnogo ruku da crta jednu sliku? Sakupite ljude, vežite im oči, zaklopite im usta, pokrijte im uši. Dajte im u ruke četkice za slikanje. Nešto će i naslikati (...)” Dalje u uvodu Vizije objašnjava se skrivena filozofija: „Jesmo li otpustili naš zajednički brod, da ga bura razbacuje, a mi se svaki ponaosob sklanjamo? Postoji li samo za mene, na zajedničkom brodu koji tone, mesto da se samo ja sklonim? Ne, mi smo zamislili mesto na koje ćemo odvesti naš brod. Neko je zgrabio kormilo, neko jedra, pa smo oteli brod buri. I stigli smo tamo gde smo naumili.”

Tako u ovom poetski nadahnutom dokumentu otkrivamo da su neki ljudi koji brinu o nama, i pored vezanih očiju, ušiju, usta i ostalih telesnih otvora, dalekovido uočili buru pa su, citiram, „zgrabili” šta su već mogli da zgrabe i odveli nas tamo gde su naumili. I evo nas gde smo. Ima li jednostavnijeg i slikovitijeg opisa naše političke stvarnosti?

No, ostavimo uvode i objašnjenja (gde se, pored ostalog vidi kako je izvesni grad u Holandiji pre dvadeset godina odlučio da razvija saradnju sa Valjevom, pa je Valjevo dvadeset godina razmišljalo o tome dok se taj daleki grad i bez velikih vizija ubrzano razvijao, širio i jačao. Onda se Valjevo kao probudilo, protrljalo oči i otkrilo da je nešto lepo sanjano ali se san izgubio, te ga je potrebno nadomestiti vizijom, pa je vođa Valjeva iz 2008. zgrabio najbliže provereno sredstvo za podsticanje vizija, povukao nekoliko dobrih gutljaja i....), pa zavirimo u to šta Vizija sadrži.

„U Valjevu 2020. godine ljudi žele da žive.” Dakle, to je to! Prosvetljeni smo snagom prve rečenice Vizije. „U Valjevu je 2020. godine najniža stopa nezaposlenosti u Srbiji i približna je prosečnoj stopi nezaposlenosti u zemljama EU. (...) Proizvodi i usluge valjevske ekonomije su više kvalitetom intentivni (?) nego što su radno intenzivni. (...) Neto zarada po zaposlenom je za pedeset procenata veća od proseka neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. (...) Godine 2020. zaustaviće se smanjenje broja domaćinstava na selu i sve stanovništvo koje živi na selu biće uposleno u poljoprivredi.” (...) O kulturi nam Vizija najavljuje da se „2020. godine kultura meri zbirom događaja koji se realizuju, atmosferom i uslovima koji postoje za stvaralaštvo, ulogom koju kultura ostvaruje u funkciji razvoja grada kao deo turističke ponude ili potrebe svojih građana za lepim i plemenitim.”

Dokument se završava konstatacijom da (2020. godine) Valjevo ima odličnu javnu upravu – „Ona (javna uprava) uživa veliko poverenje svojih građana, jer je to zajedno sa građanima i zaslužila.” (Dakle, ako razumem, uprava uživa poverenje onih koji su to zaslužili zajedno sa njom, ili možda oni uživaju, ne, ne, ipak, neko uživa a neko zaslužuje, jel’ tako...?) Na kraju svega je zanimljiv literarni citat. Mnogoznačan, naravno.

Dovoljno. Dakle, ovde lako i jednostavno možemo da vidimo kako mali Perica zamišlja svoj grad. Naivno. Ali lepo. Petica iz likovnog, pod uslovom da imaš jednocifren broj godina i da su ti vezane oči i začepljena usta.

Budimo ozbiljni. Skup parcijalnih želja, strahova i trenutnih potreba ne može dati funkcionalnu i realnu celinu sa ambicijom da se naziva vizijom.

Imalo je Valjevo svoje godišnje i srednjoročne razvojne planove. Čini mi se da su bili realniji i odgovorniji. Nisu se stvarali na „radionicama” pomoću samolepljivih raznobojnih papirića i eksperata (samolepljivih).

Tačno je da je Valjevu potrebna određena dugoročna vizija da bi uz pomoć nje moglo da lakše razvija konkretne planove razvoja određenih sektora i identifikuje trendove i rizike kako bi lakše savladalo određene razvojne probleme. Slobodan sam da tvrdim da se Valjevo u ovom poslu nije proslavilo. Ne radi se to tako.

Pre svega, metod je loš. Radioničarsko sklepanje strateških dokumenata je moda kratkog daha koja se prodaje siromašnim partnerima. Čik nađite ozbiljnu korporaciju ili instituciju koja ovako pravi viziju sopstvenog razvoja. Ozbiljne vizije u najmanju ruku nude alternative, sadrže analizu rizika i modelovanje trendova.

Vizija razvoja jedne funkcionalno-geografske regije (kao što je, na primer, varošica srednje veličine sa svojim prigradskim zonama) radi se sasvim drugim tehnikama. Jedna od osnovnih alatki je sagledavanje dugoročnijih trendova razvoja šireg okruženja. U ovom slučaju, to su odgovori na pitanja: „Da li će Srbija tada biti članica EU?” i (ako je odgovor na prethodno pitanje pozitivan): „Kakve će razvojne prioritete imati EU za svoje nove nedovoljno razvijene članice u periodu 2015-2025?”. Priznaćete da od toga zavisi slika Srbije pa i Valjeva, vidljiva čak i sa Meseca...

Odgovor (ili skup alternativnih odgovora) na takva pitanja daće jednu od važnih osnova za planiranje razvoja regije (ili grada) – koliki će otprilike biti nacionalni dohodak po stanovniku ili približno rečeno životni standard prosečnog stanovnika, kao i sa kojim će približno slobodnim sredstvima raspolagati javni sektor, u ovom slučaju regija ili grad, kako bi mogao da vodi određenu razvojnu politiku. A od toga, svakako, zavisiće mnogi elementi standarda života, kulturna scena, infrastrukturni uslovi itd.

Takođe, odgovor na prethodna pitanja ukazaće na još jedan važan parametar – da li će Valjevo biti prostor imigracije ili emigracije, tj. da li će biti atraktivniji za život i investicije od drugih susednih ili lako dostupnih regija. Ako će biti, kao što danas jeste, pretežno emigraciona regija, onda je sudbina jasna – ništa osim određenih oblasti poljoprivrede, turizma i industrije niskih tehnoloških zahteva nema velike šanse da se razvija. Valjevo će se, dakle, utapati u bubreći Beograd.

Vizija se takođe mora oslanjati i na procenu izgleda neposrednog okruženja, u ovom slučaju Srbije, jer od toga, na primer, koliko će bliski i dostupni biti glavni saobraćajni sistemi, glavne urbane koncentracije i izvori energije i resursa, dominantno zavisi da li će investitori imati računa da grade distributivne, proizvodne ili servisne centre u blizini Valjeva ili ne.

Tako dobijamo koliko-toliko realističan okvir unutar koga možemo listati želje, namere i očekivanja. Bez takvog okvira „vizija” postaje samo prazna lista želja i kao takva lako se može „štancovati” za bilo koju drugu komunu ili regiju – svi će oni imati manje-više slične želje, pa nema potrebe trošiti pare i vreme na kojekakve radne grupe, komisije ili odbore koji će posle mukotrpnog i iskrenog rada na kraju ipak dolaziti do rezultata koji se mogao napisati dan pre početka njihovog rada.

Popularna SWOT analiza nije igračka i ne može se tek tako upotrebljavati. U ovakvim poslovima gde je predmet analize objekat (ovde grad/opština) koji je neizdvojivi višefaktorski deo šire celine (Srbije, Evrope) koristi se strukturirani SWOT koji mora izdvojiti probleme interakcije objekta sa celinom. Dakle, na primer, ko će odlučivati o porezima, ko raspolaže budžetom, ko imenuje direktore škola, zdravstvenih ustanova ili lokalnog šerifa. Elementi analize moraju da se rangiraju po važnosti (nije valjda nerazvijena saobraćajna infrastruktura najveća slabost Valjeva?). Ako samo konstatujemo probleme ali bez hrabrosti da među pretnjama identifikujemo neodgovornost državne birokratije, dominaciju partokratije, političku nestabilnost u zemlji, među slabostima nepostojanje adekvatnih ljudskih resursa, preteranu i neodgovornu i neefikasnu lokalnu administraciju, udaljenost od autoputeva i nepostojanje brzih veza prema Beogradu i jugoistoku, onda nismo dobro uradili posao.

Nemojmo biti naivni sa iluzijom o „najmanjem procentu nezaposlenosti” u zemlji. (Molim lokalne stručnjake da već jednom prestanu da upotrebljavaju pogrešnu reč „stopa”. Nezaposlenost se meri procentom ili apsolutnim brojem. Stopom se meri promena procenta. Pročitajte, uostalom, to čak znaju i domaći profesori.) Valjevo ne može pobeći od nezaposlenosti, jer je to, jednostavno, neminovno. To je uslovljeno stepenom funkcionalne obrazovanosti stanovništva koja se ne može bitno izmeniti za deset godina. Još uvek dobar deo obrazovnih profila u srednjim stručnim školama ne odgovara niti sadašnjim niti budućim potrebama industrije i usluga i ti mladi ljudi će i 2020. teško nalaziti posao čak i van Valjeva. Slično je i sa hiperprodukcijom kojekakvih menadžera, po pravilu nesposobnih za bilo kakav a kamoli rukovodeći posao. Bojim se da je više nego predvidljiv potpuno drugačiji scenario – veliki broj Valjevaca svih starosnih grupa unutar radno aktivnog stanovništva će visiti na šalterima državnih i privatnih agencija za zapošljavanje, nimalo beznačajan broj relativno mladih će krenuti put Evrope spremni da rade bilo kakav plaćeni posao, dok će se u Valjevu u sve većem broju pojavljivati stranci i to manje kao vlasnici, a više kao radnici i stručnjaci kao nužan odgovor na sistemski nedostatak kvalifikovane i motivisane radne snage.

Ne želim da komentarišem Viziju u celini, jer za to nemam ni volje, ni vremena, a ovde ni dovoljno prostora. Mogu možda samo da ukažem na ozbiljnu kratkovidost autora (što je logično, jer su im oči bile vezane) kada tumače kulturu i Valjevo vide kao grad zatvorene kulturne delatnosti. Biblioteka se, naravno, ne pominje, iako sama ideja o novoj biblioteci vredi kao dvadeset Vizija.

Vizija ne sadrži neke elemente koje je veoma važno da dobri scenariji sadrže, jer su ključni faktori u proceni kvaliteta života iz ugla kako pojedinaca, tako i drugih specifičnih grupa (investitori, konzumenti turističkih i kulturnih dešavanja i sl.). To su, primer, procene stanja bezbednosti, demografske procene u domenu strukture stanovništva, ekonomske emigracije/imigracije (10-15% stranaca koji će postepeno tražiti svoja kulturna, obrazovna i druga prava), procene prosečnog životnog veka i pomeranja u profilu politički najuticajnijih grupa (generacija „40+” ustupa mesto generaciji „50+”), ekološke procene u domenu uticaja globalnih promena (granica šuma, klimatske promene), infrastrukturi (fiksna telefonija će, dragi moji, nestati; mobilna će se razvijati ka integrisanim multimedijalnim sistemima, ne možemo govoriti da će „svako četvrto domaćinstvo koristiti Internet”, jer će se stvari dešavati na drugi način).

Jezik kojim je Vizija urađena je takođe pogrešan. Paprikaš od poezije i birokratske proze ima garantovano loš ukus. Tu citatni začini ne pomažu. Jako dobro znam kakve je savete autorski tim Vizije mogao da dobije od samolepljivih eksperata, ma koliko da su loši bili. To je morao da bude zahtev da se u jezgru dokumenta koristi jedan tip rečenica i isto gramatičko vreme. Ovako, neke dobre strane dokumenta (jer, budimo pošteni – reč je o Nacrtu, dakle ima još nade!) sakrivene su neadekvatnim formulacijama („Prostor kao jedinstven prirodni resurs koristi se u skladu sa modernim evropskim razvojem sličnih gradova kao i u skladu sa optimalnim lokalnim ekonomskim razvojem.”) ili floskulama koje ne sadrže nikakvu korisnu informaciju („Dobro obrazovani mladi ljudi su svesni da su oni pokretač razvoja i upravljanja novim preduzećima i društvenim institucijama, pokretač inovacija u proizvodnji i uslugama u školstvu, zdravstvu, kulturi, lokalnoj administraciji”).

Valjevska gradska administracija namerava da nastavi da ulaže novac, ljude i vreme u okolovizijske i postvizijske aktivnosti, dakle da Viziju tretira kao ozbiljan razvojni dokument. Iskreno i prostodušno bih zamolio gradsku administraciju da to ne čini. Ovakva, Vizija je uzalud utrošen kapital koji ne sadrži apsolutno ništa novo i nepoznato.

Ako ima hrabrosti, neka gradska administracija pokuša da bez šarenih samolepljivih eksperata razradi realistična scenarija razvoja i otkrije gde su i koji su sve rizici razvoja regije u realnom političkom i ekonomskom okruženju. Valjevu jeste potrebna vizija ali ne kao literarno delo za društvenu zabavu, već kao ozbiljan analitički i strateški akt. Postoji mnogo dobrih i proverenih metoda da se do takvih dokumenata dođe u demokratskoj i konstruktivnoj atmosferi i uz angažovanje velikog broja razumnih i iskusnih ljudi, čak i bez para. Naravno, pri tome im ne valja vezivati ni oči ni usta.