Naši u Nemačkoj

Konačno nakon dve godine razgovora, uklapanja termina, posla i vremena, obnavljanja jezika, peripetija oko vize i već pomalo svega preko glave, krećem u Nemačku. Putovao sam puno i po inostranstvu, uglavnom turistički, i po našoj zemlji, najčešće po nekim nedođijama i često u nepoznato, ali nikad sa ovakvim osećanjem, mešavinom ushićenja i straha. Da li sam dovoljno dobar? Da li znam ono što treba da znam? Kako ONI tamo TO rade? Da ne obrukam i sebe i svoje učitelje i prijatelje uz čiju pomoć odlazim? Ipak je to Ginekološka klinika u Braunšvajgu, koja ove godine slavi 107 godina nezavisnog rada... Pozivno, garantno pismo je potpisao, profesor Gospič, direktor klinike.

Milošu Kovačeviću, našem zemljaku koji jedva da me je i poznavao (dobro de, očevi su nam iz istog sela, drugovi su), puno dugujem. On me je povezao sa Brankom Milkanovićem, koji je na specijalizaciji ginekologije na toj klinici i koji treba da me sačeka u Hanoveru.

Hanover!!! Izlazim i uzimam svoje torbe i tražim pogledom Branka, mada ne znam kako izgleda. Ali on je NAŠ, prepoznaću ga valjda već nekako... Nakon deset minuta ostajem sam na stanici, 1000 km od Valjeva, 1006 od Gradca (nešto mi je u onom betonu baš njegova boja nedostajala). Bezuspešno telefoniram Branku i pogledom tražim neki hotel. Nakon 30 minuta, glas u slušalici: „Da, halo, Branko spava, ko je to? A, ti si, Nenade. Već si stigao u Hanover? Sad ću ga probuditi, bio je dežuran...”

I, nakon sat vremena... „Nenadeee”!

U kolima, na putu ka Braunšvajgu se upoznajemo. Branko je, uprkos mom nerviranju za tih sat i po čekanja, ekstra lik. Dogovor je da prvo idem da se smestim u svoju sobu, vidimo autobuske linije koje vode do klinike, pa idemo kod njega. Odmah me upozorava da je ovde sve u minut i da ne smem zakasniti na autobus. Red vožnje je UVEK tačan.

Kod njega se upoznajem sa njegovom ženom Ivanom (stomak do zuba, očekuje skori porođaj) i sinom Stefanom (dvogodišnjim vragolanom). Tek su se preselili u ovaj stan, još ni stvari nisu raspakovali. Branko sprema specijalistički, treba ovih dana da polaže... I baš sam im ja samo falio. Da sam znao, ne bih ni dolazio.
Prvog dana na klinici, Branko me predstavlja kolegijumu. Kaže da sam njegov prijatelj, da dolazim iz Srbije, da sam specijalista ginekologije. Klimaju glavama, prijatan osmeh, stisak ruke, kao i NAŠI, možda malo kulturnije. Ne pitaju me puno, idu da rade, nemaju sad vremena.

E, drugi dan. Sam, mislim: samo sa NJIHOVIMA. Profesor kaže da sam na programu za četiri operacije. Njemu ću asistirati, dva puta kao drugi i dva puta kao prvi asistent. U sali je moj teren. Ne brine me ni jezik, ni njihovi, ni varijacije na temu. Ništa. Strah nestaje, radimo mi to dobro. Profesor pruža ruku, čvrst stisak i kratko „Dobro je”. Iz bolnice sam izašao, mada nisam bio siguran da dodirujem tlo.

Od tada sam svaki dan u sali. Polako se upoznajemo. Oni pitaju da bi bili pristojni, ja iz radoznalosti. Nakon posla idem po gradu i fotografišem sve što mi je interesantno. Oko mene je angažovana cela ekipa ljudi. Pored Brankove porodice, tu su još Sanja, ginekolog u drugoj protestantskoj klinici u Braunšvajgu i Slobodan Reba, plastični hirurg u istoj bolnici. Ne žele da se osećam neprijatno i skoro svaki dan odvoje vreme za mene, da mi je već i neprijatno.

Jedan dan sa Slobodanom odlazim u Getingen, na sastanak društva lekara i stomatologa iz Srbije, koji rade u Nemačkoj. Tu upoznajem veliki broj vrlo uspešnih i uticajnih ljudi koji žele da pomognu da što veći broj naših lekara dođe u Nemačku, da stiče nova znanja, razmeni iskustva (www.gsaez.de). Oni odlučuju da mi plate putne troškove i na taj način postajem njihov prvi stipendista.

Branko mi javlja da se čuo sa ljudima sa klinike i da su zadovoljni mojim radom. Svaki dan mi je sve lepši i sve stižem. Obilazim muzeje, pećine, parkove, zamkove, prirodne rezervate, istorijske gradove u okolini... Najmanje spavam, za to nemam baš puno vremena.

Na poslu pratim sve, od organizacije, do načina rada lekara, sestara i instrumentara. I sve zapisujem, možda će koristiti. I puno fotografišem. Trude se da mi odgovore na sva pitanja i dobijam sve više prilika i da sam uradim nešto što radim drugačije od njih. Uh, kako je moćno dokazivati se u ovakvoj sredini...

Bliži se kraj treće nedelje. Svodim utiske, sređujem osećanja. Kako su organizovani! U svakom momentu se zna, šta ko radi. I sve se stiže, sve je dobro isplanirano. I nikad povišen glas. Ni u sali, ni na sastanku. Uvek razgovor intelektualaca, sa razumevanjem i poštovanjem. I pacijent na PRVOM mestu. Sve za njegovo dobro, ili njegov novac (neki put ruše doktrinu da bi udovoljili pacijentu).

O, da, bilo je za mene divnih trenutaka, tapšanja po ramenu, nakon teškog porođaja na carski rez, ili uklanjanja komplikovanog tumora. Prijalo mi je i njihovo čuđenje, kad sam jednu operativnu ekipu častio ručkom. I vicevi na nemačkom o Muji i Hasi, sve. Valjda, kad ti ide, sve ti prija. Srbin, šta ćeš.

Poslednji je dan, tražim reč na jutarnjem sastanku. Kažem im koliko mi je bilo drago što smo radili zajedno. Da su divni lekari i ljudi. Da odlazim kući puna srca. Delim im monografiju Valjeva, jako zahvalan Iliji Tripkoviću što se setio da ih ponesem i beskrajno zahvalan Jeremiji (Miroslav Jeremić) što na njegovim fotografijama izgleda onako kako treba da izgleda, a ne kako je stvarno. Profesor ustaje i počinje da kuca šakom po stolu, a zatim i svi ostali. Zatečen sam, sa knedlom u grlu. Prilaze mi i stisak šake, čvrst i odlučan. I poziv da opet dođem, da uvek dođem.

Sve mi je ovo puno značilo. Zato što sam video gde smo, što sam uvideo koliko nam je dobra škola, i teoretska i praktična. Upoznao sam nove tehnike operacija koje mi ne radimo i što sam video varijacije onog što mi radimo i što znam na koji način još može da se radi. Puno mi je značilo, jer sam video koliko možemo da budemo bolji samo promenom svog ponašanja i organizacijom rada u našoj bolnici. Puno, jer nismo dobri samo od Uba do Osečine. Puno, jer za godinu dana na klinici u Beogradu, svi profesori zajedno nisu mi se toliko puta obratili i rukovali sa mnom, koliko za tri nedelje u Nemačkoj. Puno, jer sam shvatio da ne postoje lažne veličine i da je isto da li si iz Murtenice, ili Pariza; izvoli skalpel i pokaži šta znaš.

Krećem kući, u moje Valjevo. Bilo je pozdravljanja i mahanja, bila je i po koja knedla u grlu i dubok uzdah. Ali krećem vrlo zadovoljan. Onaj strah pri dolasku je zamenjen ponosom. Profesionalno, ne bih podneo da sam dobar u lokalnim okvirima, a da stalno strepim kako se TAMO radi. I do sada sam bio zahvalan svojim učiteljima, ali od sada još više. I zahvalan sam svojim kolegama sa odeljenja, od svih sam nešto naučio, dobro, ili loše. I svojoj porodici, na svemu, baš na svemu.

Ulazim u Valjevo, poređenja se sama nameću. Prljavo je kao što je i bilo. I u njemu žive isti oni ljudi zbog kojih ga volim. I isti ljudi koji me izluđuju. Ima ista brda i planine i iste kanjone i reke. Ma ima i tamo lepe prirode i dobrih ljudi. Ali, ne vredi. VOLIM moje Valjevo i MORAM se truditi da bude puno, puno BOLjE.
Mada, kopka me nešto da se možda tamo daleko, u onakvoj sredini dokazujem... Možda...