Od Ljubljane do Tirane

Nije baš logično da put od Beograda do Tirane vodi preko Ljubljane, ali nekad je to tako. Rasporedi konferencija i avio letova nisu uvek u sinhronicitetu.

Što se mene tiče, Slovenija može uvek, u svakoj formi, pa i na aerodromu. Još ako je tu ekipa iz medija, a u free shopu kozmetika na bazi meda i čokolada sa solju i ruzmarinom, na primer, tim bolje. Kiša pada, kafe se piju, i sledeći let nekako stiže.

U Tirani, već od aerodroma „Majka Tereza“, po palmama i drugom mediteranskom rastinju shvatate da je more dosta blizu. Uz sunčano vreme i temperaturu od dvadeset i nešto stepeni, i planine u okruženju, pomišljate da bi ovo bilo veoma lepo mesto za život da je istorijski imalo više sreće. Ali nije. Mada taj mediteranski dah, puno zelenila, i lepa ulica sa dobrim mestima za izlaske mogu da poprave utisak. Kao i prijatni ljudi.

Najveći problem sa Tiranom je utisak da gradu nedostaje jasna struktura, logičan raspored i organizacija javnog prostora. Centar je i tamo i ovde. Postoje velike otvorene površine, ali ipak nisu ni trgovi, u punom smislu reči. Što se arhitekture tiče, takođe ima svega: od ruiniranih građevina ranog socijalizma, do onih baš modernih i ulickanih. Ne nedostaju ni one sređene u nivou ulice, gde su kafići i restorani, a iznad – bolje ne gledati. Ima toga i kod nas, naravno. S tim što je naše nasleđe klasične arhitekture ipak daleko veće. Naš hotel, na centralnoj gradskoj lokaciji, kao da deli dva sveta. Ispred, po sredini najvećeg bulevara, postavljen je veliki beli šator. U njemu, još od februara, opozicija protestuje, tražeći bolje izborne uslove i odlaganje izbora zakazanih za jun. Tu su 24 sata dnevno. Nekad samo sede, pričaju, igraju društvene igre; nekad ima govora ili muzike. Saobraćaj je zatvoren u tom delu. Inače, kao pešak, u Tirani se osećate mnogo nesigurnije nego čak i kod nas. Već od hotelskog lobija, atmosfera je mnogo ušuškanija. A kad izađete u vrt, doživljaj je kao da ste u tropskom rizortu. Stotinak metara od hotela je Tiranska Piramida, ogromna, sada ruinirana građevina, nesuđeni mauzolej Envera Hodže, nekada muzej, danas povremeno mesto gde se održavaju alternativni umetnički skupovi. Još nije rešeno da li da je sačuvaju (što bi, mislim, bilo daleko bolje, iako je struktura daleko od lepe) ili sruše.

Nepuna tri dana su kratko da nešto ozbiljnije zaključite u gradu, pa je kratak odgovor na pitanje „kako je u Tirani“ – čudno.

Put natrag je opet preko Ljubljane, ovog puta sa još dužim čekanjem. Uzimamo taksi i idemo do obližnjeg sela, gde smo čuli da ima dobra gostilna. I zaista, i jela sa šparglom, kojoj je sada sezona, i kranjske kobasice, i vlasnici-domaćini, sve nam se sviđa. Šetamo posle kroz selo, gde su praktično sve kuće i dvorišta lepo sređeni, a u centru se, uz crkvu, nalazi sve što treba, u malom: zemljoradnička zadruga, supermarket, kozmetički salon i joga studio. Do aerodroma se vraćamo peške. Na tezgi pored puta prodaju se tek stigle jagode i špargla. Ništa nije čudno, sve je lepo, pa i oblaci. Ili bar ja to tako vidim.