Praznik valjevskog teatra

Na sceni „Mata Milošević“ Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu komadom „Tre sorele“ Stevana Koprivice uspešno je, 21. marta 2012, diplomiralo na studijama glume u klasi Gordane Marić troje mladih Valjevaca – Marijana Pejatović, Maja Lukić i Miloš Lalović. Mnoštvo radosti, slavlja i čestitanja uz obećanje odgovornih sa Fakulteta da u okviru Abro-festa 2012. ova predstava bude igrana i na valjevskoj sceni.

Ako napomenemo da je u ovoj predstavi montažu zvuka uradio Jovan Matić, takođe Valjevac, i da su ne tako davno diplomirale Katarina Ilić, Milica Trifunović i Milica Janevska, da se na umetničkim akademijama nalazi još desetak darovitih studenata glume, režije, dramaturgije, montaže i produkcije, onda smo stigli do činjenice da je iz Valjeva svoj put do pozorišnog profesionalizma i diplome već našlo više od 80 stvaralaca.

A u čemu to Valjevo još ima? U politici svakako ne, jer je politički diletantizam od vrha do dna, do lokalne samouprave, uspeo da uzurpira uspravljanje gradskim novcem na najgori mogući način.

Budući da sam, još od školskih dana, na izvestan pedagoški način učestvovao u umetničkom odrastanju ove generacije novih diplomaca, a da nisam zavredeo da konkurišem u bilo kom segmentu odlučivanja o sredstvima za kulturu Valjeva, pred gomilom „naturščika“ sumnjivih „stručnosti“ – čini mi se da zaista imam pravo da ovo napišem.

Valjevska publika pamti Marijanu, Maju i Miloša po izuzetnim ostvarenjima u predstavama Gradskog pozorišta „Abrašević“ i Mala scena („Gospođa ministarka“, „Zverinjak“ i „Razvojni put Bore Šnajdera“) kao i u predstavama Dramskog studija Valjevske gimnazije („Lutka sa naslovne strane“, „Davitelj protiv davitelja“).

Gradonačelnik Valjeva nedavno reče da se 2008. zaleteo, ponesen uspesima i nagradama valjevskim pozorišnim predstavama, da obeća obnavljanje profesionalnog pozorišta, ukinutog dekretom 1956. godine. Biće da je istina da oni koji istinski odlučuju ne razumeju značaj ove institucije da bi se jedan grad usudio nazvati gradom. Da im pogledi, kako reče upravnik Narodnog pozorišta iz Beograda, Božidar Đurović tokom Abro festa 2010, ne sežu dalje od Kolubare, kao i da je kvalitet kadrova kojima je u ruke data sudbina kulture grada, daleko od sposobnosti shvatanja problema, a kamoli njegovog rešavanja.

Maja, Marijana i Miloš već imaju male uloge u predstavi „Život je san“ Slobodana Unkovskog u beogradskom Narodnom pozorištu. Snimaju svoje prve filmove i serije i u svoj grad će, kao i ostali, doći da rade tek kad dobiju ozbiljan poziv od ozbiljnih ljudi za ozbiljan projekat.

Čestitajući im od srca, nastavljam da delim radost sa novim mladim valjevskim pozorišnim zanesenjacima, jer je razgovor sa atrofiranim birokratama čisto gubljenje vremena.