Predsedniče Tomiću, podnesite ostavku

Poštovani gospodine predsedniče,

Predlažemo Vam, pozivamo Vas da podnesete ostavku na dužnost predsednika Valjevske opštine. Zahtevamo, a ako baš hoćete, i molimo da to učinite. Uradite to što je pre moguće! Još ovoga jula.

Ukoliko je iole u Vašoj moći založite se istovremeno gde treba i da bude raspušten sadašnji odbornički saziv Skupštine opštine Valjevo i da onda budu raspisani izbori za novog predsednika Opštine i nove opštinske odbornike.

Tim časnim, odlučnim i nadasve korisnim gestom prekratićete ovdašnje dugotrajno političko mrcvarenje. Stvorićete početne preduslove da Valjevo i Valjevska opština prevladaju tešku krizu u kojoj se nalaze i svakim danom sve više tonu u beznađe. Osokolićete nastojanja da se na mestima gde se odlučuje o važnim pitanjima od zajedničkog interesa nađu novi ljudi, kompetentni i preuzimljivi, dobronamerni i sa dovoljno radne i stvaralačke energije, znatno mlađi od Vas i Vašeg političkog i upravljačkog okruženja. Ljudi koji predstavljaju budućnost Valjeva, Valjevske opštine i čitavog Valjevskog kraja.

Svojom ostavkom ćete, poštovani gospodine Tomiću, nanovo posvedočiti da ste čovek visokih moralnih kvaliteta kome su na proteklim izborima hiljade sugrađana dali mandat i koji im pre isteka četvorogodišnjeg razdoblja vraća mandat jer se suočio (a i svi mi uz Vas) sa činjenicom da nije učinjen ni stoti deo onoga što se od Vas i Vašeg političkog okruženja očekivalo. Nije za ove dve nepune godine učinjen, ponavljamo to, ni stoti (mnogi bi kazali: ni hiljaditi) deo od svega onoga što je trebalo i što je moglo. Što je moralo da se uradi.

Valjevo i Valjevska opština su, poštovani predsedniče Tomiću, u velikoj i u svakolikoj krizi. U dubljoj su krizi no što je većina gradova ove naše zemlje Srbije. (Mislimo prvenstveno na gradove koji su po veličini i razvijenosti slični Valjevu.) Vaša ostavka neće rešiti tu krizu ali će, uveravamo Vas u to, doprineti da se bar preduzmu prvi koraci u pravcu njenog savladavanja.

A Vi ćete, kao predsednik Valjevske opštine, jedan između 57 koji su sedeli u toj važnoj (mada ne uvek i u udobnoj) stolici biti zadugo upamćeni bar po tom odvažnom, razboritom i čovečnom gestu.

Voleli bismo, dragi gospodine Tomiću, da nismo bili prinuđeni ovo da pišemo. Posao koji radimo i svakodnevno suočavanje sa problemima koji se ne rešavaju ili se, što je još i gore, pogrešno rešavaju, oduzimaju nam pravo na ćutnju.

Želimo Vam svako dobro!