Ruke u brašnu

Kada je Gaša Knežević, poznati teniser naš, a u slobodnom vremenu ministar (prosvete), konačno obznanio da će nova reforma obrazovanja (i vaspitanja) da bude pod parolom ruke u brašnu, mnogi su to (srećom) prečuli, a ovi drugi su, verovatno, bili zbunjeni, jer im nije bilo jasno šta je to ministar hteo da kaže. Naime, je li to metafora neka iz ministarstva, ili to ministarstvo misli bukvalno tako. Ili je to i ovako i onako pa neka svak uzme kako može ili kako mu se sviđa? Pomislio sam i na to da to Gaša, može biti, hoće da nas šarmira. Videlo se odmah da tu nema nikakvog šarma, već da je to državni program, dakle zakon. A građanima niko ne brani da to komentarišu, mogu i da dodaju štošta! Međutim, kada građanin uzme državnu stvar u svoje ruke to obično ne iziđe na dobro.

Dakle, ovo Ruke u brašnu jeste, valjda, metafora jedna, a metafora i jeste za tumačenje i svakojako moguće razumevanje. Metafora je i neki govor tajni, zato je metafora govor za proroke i pesnike. Ali, kada državni čovek počne da govori metaforično i tajno, onda je to nezgodno, jer nikada nismo sigurni da smo razumeli govornika, a ne znamo ni kakve su mu namere. Metafora je za neke neobavezne i slobodne ljude, a državni činovnik, makar bio i ministar, nije slobodan.

Ako je ministar hteo da kaže da to - ruke u brašnu treba da znači da će u novoj školi koja je, još uvek, i skoro neizbežno, škola i jedne neprijatne discipline i trenaže, kako će u ovoj školi biti i mesta i za đačke posebnosti i izrazite darovitosti, zašto to ministar nije tako rekao? A šta ako je ministar hteo samo to da kaže da niko više neće moći da prođe bez ikakve kvalifikacije u školi ako ne bude znao i umeo da, pred nekom pekarskom komisijom, umesi, bar, lepinju?! Ako je tako - pisac ovih redova se slaže sa ministrom, jer je mešenje hleba jedno visoko zvanje, inicijatično i ritualno, kao neka molitva. Hleb naš nasuš(t)ni nije, dakle, hrana samo telesna, već i duhovna i duševna. I život je naš bio i duhovniji i duševniji dok se mesio hleb u svakoj kući. Sada to rade pekari koji to, bar ovi valjevski, još i ne znaju, ili neće. Kako bi bilo lepo da naši pekari krenu malo na vandrovku kao što se nekada išlo, recimo u Pariz, kamo idu i slikari. Da se pekari nagledaju peciva i hleba kao što su i slikari otišli da se nagledaju slika! Ali, kud će pekari kad ne mogu ni učitelji, a nekmoli pekari i đaci.

A nama je kao hleb nasušni važno da gledamo i vidimo sveta, a da i oni vide nas. Međutim, ovi prijatelji naši, koji nisu nevini ni kada su u pitanju ove Ruke u braŠnu (nije to ništa strašno), digli su rampe do nebesa da niko ne može lako da iziđe odavde kao da nas se gade, kao da ćemo da im donesemo samo šugu i vaške. A možda nas se i plaše? Mislim da nas se, makar i potajno, i plaše jer smo, bar u ponečemu, mnogo bolji od njih. Još kako bi nam valjalo da se otvorimo na sve četiri strane da se ova zemlja dobro provetri, da i ovi naši domaći tutumraci i zlosluti, koji drežde po nekoj pomračini i otuda iziđu samo da nam život zagorčaju, da i oni više nemaju kud! Tada bi i ova naša nova škola dobila više smisla i bila još bolja. Pri belome danu i čistome zraku videle bi se i mnoge naše zablude i gluposti kao što je zabluda i glupost da mi to sada ulazimo u neku utakmicu i da bi trebalo da trčimo za nekim.

Ako je do utakmice, onda ponajviše bi trebalo da se takmičimo sami sa sobom. A što se trčanja tiče, to je nama neko podvalio pa se već kezi gledajući kako smo se zaleteli i baldisali, a nismo stigli nigde. Ali, svugde gde možemo moramo da se postavimo tako da drugi trče, ako misle da im je to korisno ili ako im se sviđa. To bi trebalo da bude jedna od strategija naše škole, a možda to već piše u onome Ruke u braŠnu samo malo zakukuljeno.

Uz svo dužno razumevanje i uvažavanje velikih tekovina civilizacijskih i kulturnih, evropskih, pa i amerikanskih i ostalih, moramo se sačuvati od svake pomodnosti i mode, i mitova i mitomanija današnjega sveta! Ali, samo sa drugima i u tome svetu! I ne bi bilo nikako dovoljno da je to samo deo naše škole u kojem se učimo kritičnosti i odgovornosti, i koji se možda zove Ruke u braŠnu, takva bi valjalo da bude čitava naša pedagogija. Ali je neophodno, a i korisno je, da se naša škola uskladi sa evropskom. Samo to - za nas je malo. Nove tehnike i metode, pa i neka nova znanja nisu prazna priča, ali zar ne vidite u njima, neretko, i mnogo lažnoga liberalizma, proizvoljnosti, kao da su sami sebi svrha. A neće biti ni to da je naša stara škola, kao ni ona još starija od nje, bila samo rđava i da neka njena iskustva i dostignuća ne bi zavredela da se ugrade i u ovo sasvim novo.

I još nešto vrlo alarmantno - ova reforma škole umesto da počne od učitelja i profesora počela je od đaka. Umesto da se najpre reformišu visoke škole koje spremaju učitelje i profesore, reformišu se pačja i osnovna škola, a ne reformiše se univerzitet. A škola može da nam bude jedino takva kakvi su nam učitelji i profesori. I tu sada ministar kaže kako će učitelji i profesori ići na kurseve i to bar jednom u pet godina pa će tako i učitelji i profesori da budu reformisani. Eto, i to je taj liberalizam i ta površnost iako nikako ne treba izgubiti iz vida da su i okolnosti nepovoljne, jer đaci su već tu. A za novu generaciju učitelja i profesora neophodna je jedna stroga selekcija i godine učenja i spremanja, čitava večnost. Misli se i na to da i danas ima ovih starih učitelja i profesora koji su i bili i biće na visini zadatka što je tačno, ali nedovoljno. Dakako da i jedna opšta klima može da deluje stimulativno, ali pozivanje na kurseve i kursiste skoro da je mračno. Dakle, đaci u reformu sve sa Rukama u brašnu, a učitelji i profesori na nekoliko dana kursa. Jednom u pet godina! Jedino ako se ne misli i na to da će učitelje da uče njihovi đaci.

Naravno da je ova reforma neophodna, makar bila i iznuđena i u uslovima koji nisu povoljni. Ali da su uslovi povoljni nama nikakva reforma ne bi bila ni potrebna! I bio bi greh potceniti trud onih koji su nam ovu reformu ponudili. Oni su, verovatno, na svoj ležeran i narcisoidan način, dali sve od sebe. Uostalom reformi škole, ako je otvorena, iskrena i racionalna, i nema kraja.