Skroman spomenik u malom prištinskom parku...

Draga dečice,

Kao što ste sigurno obavešteni, 17 februara ove godine naša otadžbina Srbija je ostala bez dela svoje teritorije. To je strašan događaj u istoriji naše zemlje i našega naroda jer je u poslednjih stotinak godina Srbija isključivo osvajala nove teritorije, a nikada ih nije gubila.

Događaj je, kao što sam rekla, veoma tužan, jer je našem narodu i državi naneta velika nepravda. Stoga možemo reći da je to i jedan nepravedan događaj. Ali ma kako to bilo tužno i nepravedno, ono je u isto vreme i logično. Znate šta znači logično? To vam je događaj koji sledi kao posledica niza drugih događaja koji su se desili pre ovog, završnog.

Dakle, pre proglašenja nezavisnosti Kosova čitavih dvadeset godina ovde se desilo mnogo toga što je za krajnji rezultat imalo upravo ovo što se na Kosovu desilo 17. februara. Samo čovek bez razuma ili zaslepljen vlašću, što je jedno te isto, nije mogao da shvati da se taj problem ne može rešavati upotrebom golog nasilja. A čak ni najteže posledice koje su nastupile nakon nekoliko takvih nepromišljenih poteza, kao što je bombardovanje naše zemlje, koje se zbilo pre vašeg rođenja, nisu prizvale pameti one čike koje odlučuju o našem zajedničkom životu, nego suprotno: od toga su izgleda još više izgubili razum pa svim silama prionuli da rade one stvari koje su našoj zemlji išle samo na štetu. Pre svega, posle teških ratova u kojima je naša zemlja učestvovala na teritoriji drugih, okolnih država pa i na samom Kosovu, kada su neki naši vojnici počinili brojne zločine, odbili su da priznaju ne samo da je zločina bilo, nego su odricali da je i sam rat vođen. To je čak i dobronamernim ljudima u svetu, koji su nam oduvek bili skloni, poslužilo da zaključe da našom zemljom upravljaju čike koji nisu sasvim normalni. Nećete mi verovati, ali je čak i užasan poraz koji smo doživeli u ratu sa najvećom svetskom vojnom silom, nakon teških gubitaka i razaranja, proglašen za pobedu. Posle tog proglašenja, koje je predstavljalo svojevrstan uvod u ludilo, sve je postalo i moguće i normalno, pa smo zato i stigli dovde.

Draga dečice,

Kosovo nije samo polje, nije samo ledina, nije samo teritorija. Kosovo je deo naše Srbije na kome žive i ljudi. Ti ljudi se zovu Albanci, kosovski Albanci, Kosovari, kako vam drago. Na zidovima naših ulica često ćete naići i na još jedan naziv kojim se imenuje ovaj narod: Šiptari, tako oni sebe zovu, ali je davno odlučeno da ovo nije dobro, te je bolje da ih zovemo Albancima. Takav je dakle red pa i vas molim da to činite, osim ako ne odlučite da zajedno sa vašim komšilukom urlate „Udri, zakolji da Šiptar ne postoji”. Ovako urlaju obično oni koji ili ništa ne znaju, ili su kivni što su se tokom proteklih godina ti Šiptari veoma potrudili da sa Kosova potisnu jedan broj Srba koji je do tada tamo živeo.

Svašta su im radili kako bi ih primorali da prodaju svoje kuće i imovinu, za to su im debelo plaćali, pa su se ovi iselili i u drugim krajevima Srbije kupili ista takva, pa i veća imanja jer novac koji su primili beše povelik. Šiptari su izvršili i niz ubistava, za šta su u velikom pohodu naše vojske na Kosovo 1999. bili kažnjeni, odnosno, nije zabeleženo koliko je pobijeno Šiptara – zločinaca, ali se pouzdano zna da je u tom pohodu stradalo veoma mnogo nevinih Albanaca, staraca, žena, pa čak i dece. Ubijane su čitave porodice, a njihova imovina pljačkana. Šiptari su, i to moram da vam kažem, veoma besno kidisali i na naše crkve i manastire. Rušili su, palili, sramotili monaštvo a neke čak i svirepo ubili. Ruševine crkava i dan danas opominju i plaše, za razliku od džamija u Bosni koje su porušili naši ljudi i naša vojska, pa posle lepo očistila teren, odnela šut, i posejala travu tako da džamijama više ni pomena nema. Očigledno, mi smo mnogo kulturniji i humaniji od Šiptara pa nas zato i ne zovu ovim imenom.

Naše ime sada mnogo strašnije zvuči, što ranije nikad nije.

Naša država Srbija, draga dečice, o Albancima se brinula i na druge načine. Na primer: tokom proteklih godina o njima niko nije prozborio ni jednu reč, nije ih pominjao ni po kom osnovu tako da su mnogi, a sigurna sam i vi, zaključili da tamo na Kosovu ni nema naroda, nego samo nekakva pusta zemlja na koju bismo mi da se naselimo, a neki nam kao to ne dopuštaju. Ničim, ni jednim gestom naša država nije pokazivala da na te ljude računa, a kako bi i računala kada ništa od onoga što se zove vlast, na Kosovo nije kročilo već desetak godina.

Tu se desio i jedan značajan preokret. Naime, Šiptarima su se konačno priključili i kosovski Albanci, pošto su videli da je đavo odneo šalu. I jedni i drugi, i Albanci i Šiptari, delili su sudbinu ostalih građana Srbije. Preživeli su najveću u svetu zabeleženu inflaciju, istrpeli bombardovanje, prošli sve užase patriotskog ubeđivanja u to da je biti Šiptar mnogo više od biti Albanac. I tokom tog ubeđivanja mnogi Albanci su izgubili glave, tako da je Kosovo postalo jedno veoma krvavo mesto.

Sve se završilo već pomenutim bombardovanjem u kome je naša zemlja pobedila, a na Kosovo je umarširala tuđa vojska kako bi proslavila našu pobedu. Tu je i ostala sve do danas. Da čuva Srbe od Albanaca i Albance od Srbije na šta su neki Srbi veoma ponosni i ubeđeni da ta tamo vojska i nije njihova nego naša.. Oni i dan danas misle da tamo nešto mogu da učine, oni i dan danas ne veruju da postoji logični sled (o kome sam vam već govorila), oni nikako da shvate da su jedan i jedan uvek dva i da će tako ostati makar neko iz petnih žila urlao: četiri, trideset ili šta mu drago. Ili razbio stotinu izloga. Ne vredi.

Zašto ja ovo vama govorim, dragi moji? Zato što ćete jednoga dana i vi postati Srbi pa će od vas tražiti da mrzite Albance, ili da ih barem ne primećujete, da ih smatrate za nešto čega nema, tražiće da urlate o svojih 15 odsto teritorije, da govorite TO JE NAŠE a da ne vidite da je TO I NjIHOVO, tražiće još i da glasate za neke ljude, upravo one koji su bili deo pomenutog logičkog sleda, one koji su sve ove godine teške i tragične događaje na Kosovu koristili samo da bi što duže ostali na vlasti, da bi se pokazali važnijima nego što jesu, da bi Kosovom prikrili jad sopstvenih duša. Ako TO budu zatražili od vas, ako vam TO budu postavili kao uslov da postanete Srbi, pljunite im u lice. Ako ne pljunete njih, pljunućete sami sebe.

To sam samo imala da vam kažem u povodu ovog tužnog događaja.

Zaključak mog predavanja je kratak i mislim svima jasan: ako vas pljunu jednom, učiniće to još stotinu puta, a to će se neminovno završiti nečim tužnim i nepravednim.

Da mi stariji to nismo dozvolili onda kada je bilo PRVI PUT, Kosovo bi i dalje bilo u granicama Srbije.

****

Gornji tekst namenjen je učenicima nižih razreda osnovnih škola. Starije građane Srbije, one od preko deset godina imam potrebu da obavestim o jednom svom snoviđenju. Kada jednom Kosovo (i srpsko i albansko) postane deo Evrope pa s tim u vezi bude prinuđeno da se pogleda u oči, da se zapita o svemu onome što je bilo, da konačno presudi ko je kosio a ko vodu nosio, siguran sam da će se desiti upravo ovo što sada u snu viđam. U jednom omanjem prištinskom parku, biće postavljen i na primeren način otkriven spomenik najzaslužnijim nealbancima koji su najviše doprineli istorijskoj borbi za nezavisnost albanskog Kosova. Spomenik će činiti dve ljudske figure u prirodnoj veličini, jedna drugoj okrenute leđima sa glavom blago podignutom nagore i pogleda uprtog ka zvezdama. Jedna će figura izobražavati lik Slobodana Miloševića, a druga Vojislava dr Koštunice. Oko spomenika će cvetati crveni božur, a iz dubine parka umesto uobičajenog (i ružnog) dozivanja paunova, čuće se vesela majmunska cika i kikot.

Spomenik će, s vremena na vreme, obilaziti školske ekskurzije, a dečica će donositi banane i hraniti majmune.