Tri Mladenova hobija

,,Mladen Radojević, maturant Valjevske gimnazije, plasirao se na treće mesto ovoletnje matematičke olimpijade u Turskoj”, glasila je vest objavljena među „Različitostima” u prošlom broju Revije „Kolubara”. Za valjevske prilike ništa neobično, reklo bi se na prvi pogled, da nije, iz najboljin namera, načinjena omaška. Mladen Radojević je (tek) završio osnovnu školu, a od jeseni će biti „specijalac” Valjevske gimnazije. Uz to, takmičenje u Turskoj bilo je Matematička balkanijada. Kada je već tako, Revija „Kolubara” ide „na noge” mladom reprezentativcu Srbije i Crne Gore (kako to moderno zvuči), u roditeljski dom na Petom puku – Prešernova 64, prvi sprat.

Dočekuje nas posve obično neobičan mlad momak – lep, vaspitan, skroman do zakopčanosti, znatiželjan, pomalo nevešt u ovakvim situacijama. Tu je i brat Igor, od njega mlađi sedam godina. Domaćin nam je Mladenov otac Veličko, od Radojevića iz Gornjih Košalja u Azbukovici, u brdima iznad Drine, mašinbravar u Fabrici lovačke municije valjevskog „Krušika”. Majka Živana, tehnolog-konstruktor alata u istoj firmi, je na poslu, u drugoj smeni „zbog obaveza prema italijanskom partneru”. Živana je od Jakovljevića iz Osladića kod Valjevske Kamenice. Završila Tehničku školu u Valjevu, potom ovde studirala i mašinstvo dok je beogradski Mašinski fakultet imao svoje odeljenje, a studije okončala na Višoj mašinskoj u glavnom gradu.

„Majka je povremeno držala časove đacima, uz nju i uz njih sam, sa pet godina, znao šta su negativni brojevi”, priča Mladen dok zajednički pokušavamo da odgonetnemo čiju je „matematičku žicu povukao”. Misli da je „majka ta”, mada ne spori ni znanja koja je stekao od svoje učiteljice Prodane Jeremić u OŠ „Andra Savčić” i nekoliko nastavnika matematike („često su se menjali”), od pokojnog „prvog razrednog starešine” Milovana Stojnića do Verice Krsmanović-Slavić, koja mu je predavala u osmom razredu. Tu je, naravno, i Škola za matematičke talente „Integral” sa mentorima Vladanom Lazićem, Radom Padejski, Ivankom Tomić (dve godine)... Tu je, naravno, i razredna Vesna Sirovljević, mašinski inženjer koja u školi predaje Tehničko obrazovanje.
„I u „Integralu” su se u osmom razredu profesori često menjali, Voja Andrić mi je održao tek dva-tri časa. Ali, nadoknadićemo to u Valjevskoj gimnaziji jer je obećao da će nama u specijalizovanom matematičkom odeljenju predavati Analizu sa algebrom. Biće nas (za sada) sedmoro, fiziku bi trebalo da nam predaje profesor Peđa (Stojaković), koga sam već upoznao u Školi fizike „Kvark” i koji mi je uz mog nastavnika Živana Rankovića puno pomogao, a informatiku i programiranje razredni starešina profesor (Radiša) Lakan (Kovačević)”, presabira prve, rekli bismo još uvek maglovite, utiske o novoj školi.

„Razmišljali smo da Mladena upišemo u Matematičku gimnaziju, u Beogradu. Posle svih uspeha na takmičenjima imao je ponudu da bude njihov đak. Međutim, neko kaže, rano je da se sa 15 godina odvoji od kuće, neko opet veli da nije... Na razgovoru u Valjevskoj gimnaziji direktor Mađar (Voja Andrić) nam obeća „prvu ligu” profesora, ne sumnjamo u to. A bi nam nekako i lakše, ipak je Beograd nešto drugo, a treba i para imati da dete odvojiš od kuće”, naglas razmišlja Mladenov otac Velja. Na naše pitanje „šta će, posle gimnazije, da studira”, ovaj obični neobični momak odgovara: „Elektrotehniku!”.

Na republičkim i saveznim takmičenjima iz matematike i fizike, od šestog do osmog razreda osnovne škole, Mladen je osvajao nagrade. U osmom razredu, pobednik saveznog takmičenja iz matematike, drugi na fizici (pre toga, na republičkom drugi iz fizike, treći iz matematike). Posle Bečića, usledila je bronza na Matematičkoj balkanijadi u Turskoj. Ekipa Srbije i Crne Gore brojala je devet članova, Rumuni i Bugari bili nešto bolji. Naš sagovornik se ogledao i u znanju iz hemije ili geografije, ali se tu, zbog zgusnutog kalendara i „namernog preklapanja takmičarskih termina pojedinih predmeta”, nije moglo dalje od okružnog nivoa. Voli i sport, košarku (basket) za svoju dušu i sa svojim društvom. „Svestran je, nije štreber, umeo je da radi pismene za pola razreda”, kažu pojedini profesori iz njegove škole, pritom hvaleći Mladena Radojevića kao „baš kompletnu ličnost”.

Zajedno prevrćemo po albumima, tražimo fotografije da bismo ilustrovali tekst. Vidimo, na slikama „za uspomenu i dugo sećanje”, kako bi se to nekada govorilo, da je od svoje OŠ „Andra Savčić” kao đak generacije dobio bicikl (usput, računar „pentijum” su mu kupili roditelji pre dve-tri godine). Između dva savezna takmičenja u Bečićima škola mu je platila odmor i pripreme, nije se vraćao u Valjevo. Tu su i fotografije upravo sa tih takmičenja (matematika, fizika), ali i iz Turske (matematika), pa sa završne svečanosti iz osnovne škole na kojoj mu mlada profesorka matematike Verica Krsmanović-Slavić dođe kao „nešto starija školska drugarica”.
Nema, međutim, „nijedne zgodne” porodične fotografije. „Nešto se nije dalo da se slikamo svi zajedno, a i Mlađa je često bivao odsutan”, reče na rastanku, gotovo se izvinjavajući, otac Veličko, „kao momak, fudbaler „Krušika” i valjevskog „Zanatlije”. Možda je Mladen tu takmičarsku crtu, upornost, pa ako hoćete i oštrinu, „povukao na oca”.