U valjevu protiv „Zvezde”

Nema sumnje da se dobar igrač rađa s talentom; teško mi je da govorim o sebi, verujte, ja nikad nisam bio zadovoljan. Najgore vas snađe kad vas ponesu komplimenti, pogotovo kad ste mladi da pomislite da ste sve postigli. Bilo je situacija kad sam mogao da poludim od pohvala, ali sebi sam tada govorio: Ne veruj u to! U ovoj sredini stalno morate da se dokazujete, a samo je teren bio mesto za moje potvrđivanje - priča za NIN Dragan Džajić (57) kome je ovih dana, kao najboljem igraču u proteklih pet decenija u Srbiji i Crnoj Gori, pripala izuzetna titula - Zlatni fudbaler. Izbor je izvršen u svim evropskim zemljama na zahtev Uefe, a povodom 50 godina njenog postojanja.

Aplauzi - Nikad neću da zaboravim jedan plakat kojim se građanstvo Uba obaveštavalo da će pioniri „Zvezde” gostovati u Valjevu. S obzirom da je moj stariji brat već igro fudbal, zamolio sam ga da pokuša da me ubaci u tim „Metalca”. Jedva smo skupili pare za autobuske karte do Valjeva, otišli smo pravo na stadion i brat je zamolio trenera pionira Miška Lazića da me primi u tim. - Znaš kako je, „Zvezda” gostuje jednom u deset godina, hiljadu klinaca iz Valjeva moli me da ih stavim u tim! - rekao je Miško. - Neće se obrukati, videćeš! - bio je uporan moj brat. I Miško je popustio. - Dobro, neka igra prvo poluvreme! - rekao je on, ali mu nije padalo na pamet da me promeni u drugom poluvremenu. Potom je u Kruševcu održana omladinska fudbalska smotra, na kojoj su selektirani najtalentovaniji dečaci iz srbijanskih gradova, i tako sam se obreo u republičkoj omladinskoj reprezentaciji.

Na nesreću, već na pripremama zapazili su me ljudi iz „Partizana”. Kažem na nesreću, jer sam bio zakleti zvezdaš. - Kakav fudbal! Zar da ostavi školu? - odgovorio im je moj otac. Ubrzo su se pojavili i ljudi iz „Zvezde”, i brat i ja smo nekako nagovorili oca da prihvati ponudu. Nije bila ništa bolja od „Partizanove”, ali meni je mnogo značila. Međutim, počela je školska godina, i otac me nije pustio da se preselim u Beograd. Putovao sam skoro godinu dana. Poslednji čas se završavao u pet do dvanaest, autobus za Beograd je kretao u dvanaest i pet. „Bio sam superioran u „Zvezdinom” podmlatku, priželjkivao sam da zaigram na pravom stadionu, pred velikom publikom - makar jednom. Želja mi se ispunila u poslednjem kolu fudbalskog prvenstva, debitovao sam protiv ekipe „Budućnosti”, i dobio najveću ocenu. Više nisam izlazio iz prvog tima. Imao sam 17 godina, tog leta trebalo je da igram za omladinsku reprezentaciju, nisu me pustili: - Ne, ostaćeš u timu, počinje Rapan kup! Tako je počelo: „Zvezdina” publika, dribling, centaršut - aplauzi.