Valjevac u Mandžuriji

Beogradski list „Trgovinski glasnik” objavio je 10. februara 1905. godine čitulju iz koje proizilazi da je 1. januara 1905. godine preminuo u Mandžuriji Milorad Petrović, industrijalac iz Valjeva. U čitulji, pored ostalog, piše:

„Naš mili i nikad ne prežaljeni brat odnosno stric, šurak i ujak Milorad R. Petrović, industrijalac, ispustio je svoju plemenitu dušu u Harbinu, u Mandžuriji 1. januara 1905. godine, posle dužeg bolovanja od hroničnog zapalenja pluća u 40. godini svoje starosti gde je boravio kao preduzimač na mandžurskoj železnici. Neumitna smrt stigla ga je pre nego što je stigao u Evropu kuda je nameravao doći zbog tamošnjeg oštrog klimata, kome je najzad i podlegao i tako nanao preveliku tugu i žalost svojoj rodbini”.
Ožalošćena porodica izdražava srdačnu zahvalnost istaknutom prosvetnom i naučnom radniku Stojanu Novakoviću, tada kraljevsko-srpskom poslaniku u Petrogradu i njegovoj supruzi Jeleni što su, vodeći brigu o pokojniku, preko svog zeta a srodnika Petrovićevih, potpukovnika Vladimira Rajkovića, obavestili ih o smrti Miloradovoj.

Na tom spisku ožalošćenih upisani su sledeći miloradovi srodnici: brat Živorad, sestra Jelisaveta, zet Živojin Novitović, snaha leposava, sinovci Budimir, Jezdimir, Dušan i Anđa, sestrići Miloje, Aleksandar, Dragiša, Ljubiša, Miodrag i Aleksandra.

Ko je bio Milorad Petrović? Kako se on našao u Mandžuriji? Čime se stvarno bavio? Ima li koga od potomaka i bližih srodnika.

Istoričar starog Valjeva Radovan M. Drašković je svojevremeno u listu „Napred” pisao o nekadašnjim stanovnicima Ulice Ive Lole Ribara u Valjevu u kojoj su živeli i Petrovići:

„Ispod Vase (Lazarevića) bila je radnja Petrovića Mušićana, Milana Ćose i Radisava. Ćosa nije imao dece a Radisavljevi sinovi su bili Živorad Gluvać (docnije živeo i radio u Lukavcu) i Milorad Muša. Milorad je otišao u Rusiju i tamo kao preduzimač na Sibirskoj železnici zaradio veliki novac. On je u Sibiru i umro. Njegov imetak dosta je razgrabljen u Rusiji, ali je došlo dosta novca i ovamo bratu Živoradu i sestri Caki (ženi Živojina iz Divaca). Živorad je u Valjevu i Lajkovcu nakupovao dosta imanja ali je na kraju sve to upropastio. Sin mu je bio obućar u Lukavcu.”

Na osnovu matičnih knjiga venčanih Crkve rabrovičke ustanovljeno je da je Miloradov brat Živorad Petrović, rođen 9. aprila 1861. godine u Valjevu, od majke Julijane i oca Radisava, bakalina. Živorad je 11. januara 1887. godine u toj crkvi sklopio brak sa Leposavom Ilić, rođenom 1867. godine u Babinoj Luci.

Živorad Petrović je imao veliku kafanu kraj novoprosečenog puta Valjevo – Beograd, na mestu gde se sada nalazi železničko stajalište Lukavac. Bila je to velika zgrada sa 14 prostorija. Pokraj nje bila je pekara, ar za stoku i još neke zgrade. Umro je u Lukavcu 20. marta 1915. godine od pegavog tifusa.
Boraveći u Lukavcu i Divcima raspitivali smo se i za Miloradovu i Živoradovu sestru Jelisavetu – Caku. Saznali smo da je prvi put bila udata za Živojina Novitovića, dugogodišnjeg pisara lukavačke i delovođu divačke opštine. Rođena je 11. jula 1871. godine u Valjevu, takođe od oca Radisava i majke Julijane. Preudala se 1910. godine za znatno mlađeg Radovana Stefanovića ostavivši jedanaestoro dece. U tom braku rođen je Milan Stefvanović, zvani Golub (1912 – 1979), dugogodišnji sudija u Obrenovcu i Valjevu.

Milanove kćeri (Jelisavetine unuke) kažu da se u njihovoj porodici govorilo da je Milorad Petrović završio neki fakultet ali se ne sećaju da su čule ni koji ni gde. Izgleda da je gimnaziju učio u Beogradu i da je studirao na nekom od svetskih univerziteta. Verovatno da je tamo ne samo stekao visoko obrazovanje i naučio strane jezike da se zbog toga smelije upustio u neuobičajene ali dobro plaćene poslove.

Svi sagovornici su naglašavali da je Milorad Petrović bio sposoban, vredan i preduzimljiv čovek. Bio je i materijalno dobro situiran ali je i dosta pomagao svoje najbliže. Prerana smrt sprečila ga je da se vrati u domovinu.

Ne zna se ni kad je ni kako otišao u Rusiju. Pretpostavlja se da je tamo proveo više od desetak godina. Navodno je prvo radio na projektovanju i izgradnji pansibirskih železnica, potom kao preduzimač i na izgradnji mandžurskih železnica. Otuda je dolazio kući samo jedan put. Navodno, došao je sopstvenom železničkom kompozicijom koju je potom poklonio kralju Milanu Obrenoviću za svoj narod. Rasprostranjena je i priča da je tom prilikom doneo ćup pun zlata. Videvši sestru opterećenu mnogom dečurlijom dao joj je dosta novca za koji je kupila veliko imanje od Divaca ka crkvi u Rabrovici i na sadašnjem aerodromu u Divcima. Kupila je i deo imanja u valjevskom naselju Zlokućani. Zemlju u Divcima ostavila je prvom mužu i deci dok je zemlju u Valjevu koristila sa drugim mužem.

Značajnu sumu novca poklonio je i bratu Živoradu Petroviću koji je pokupovao više zgrada u valjevskom Tešnjaru i nešto imanja u Lukavcu. Zahvaljujući i ovoj bratovoj pomoći važio je za veoma imućnog čoveka. Poznato je da je Milorad Petrović novčano pomagao sirotinju i neke nacionalne i humanitarne organizacije i akcije. Zna se i to da su Petrovići materijalno i na druge načine pomagali izgradnju pruge uskog koloseka Valjevo – Zabrežje. Za te potrebe Živorad Petrović je ustupio i deo svoje zemlje.

Veliki imetak Petrovića brzo se „istočio”. Uništenju velikog kapitala doprineli su i ratni pohodi kojima su Petrovići bili izloženi i prerane smrti muških članove ove porodice.