Valjevska inicijativa

Čitajući novine ovih meseci, iz “gr­ada na Kolubari” stižu vesti da skener u bo­lnici na radi već šest meseci, da će Op­ština morati da potroši jednak iz­nos novca za odštete građanima od ujeda pa­sa lutalica koliko i za održavanje u ži­votu grada u zimskim uslovima. Veći red je vladao na Ilindanskom vašaru na Ko­lubari nekih godina (znalo se bar ko pi­je a ko plaća), nego danas na sednicama Va­ljevskog parlamenta. Danas je sramota po­minjati Srbijanku, Elind, Gradac, St­efil, Petnaesti septembar, onaj Krušik, Ko­žaru, a tek Spomen dom Milovan Gl­iš­ić, KUD Abrašević i njegove kultne po­zorišne predstave-grupu pevača i fo­klor pogotovu. Šta bi sa Žikicom Jov­an­ovićem (nestadoše ulica i škola sa nje­go­vim imenom), to je onaj koji je razumeo vreme u kojem je živeo i pripadao je naj­naprednijem delu evropskih intelektua­la­ca, student i novinar, sa svojim vr­šnj­aci­ma otišao u Španiju, gde je pošast na­dirućeg fašizma počela da se širi. Si­mbol onog Valjeva, po kome smo se pre­po­­znavali u svetu, od Ujedinjenih nacija do običnih ljudi sa svih meridijana, St­ev­an Filipović pod vešalima ođednom ni­je valjan primer patriotizma i  simbol borbe protiv svakog okupatora i svakog zla. Ne nadaju se valjda kreatori no­vog poretka da će tužna serija Ravna Gora re­habilitovati i one koji su spalili Ži­vana Đurđevića?

Mit o Valjevu nisu stvarali ljudi po­put sadašnjih tvoraca slike o Valjevu. Je­su li ovi sadašnji većina? Nisu, verujem. Gde su oni koji se ne guraju na partijske li­ste, koji nemaju gde da kažu ono što mi­sle, a misleći su ljudi? Tu pored nas, ne guraju se, kao što rekoh, sramota ih i da gledaju ono što se od ovoga grada na­pr­avilo. Nemaju nameru da se aktiviraju u ne­ku od postojećih partija, niti da formi­raju nevladinu organizaciju. Po­uzd­ano znam da ih ima, neke od njih je po­me­nuo Zdravko Ranković pre nekoliko br­ojeva u Uvodniku, a ja bih dodao i one ko­ji su otišli u druge gradove i zemlje, vr­edelo bi i njih čuti šta misle, siguran sam, pomoglo bi i njima i gradu Va­lje­vu.

Ideja o Valjevskoj inicijativi nije id­eja o Hajd parku. Valjevska inicijativa je ideja da se čuje glas razuma, da se kaže “DOSTA” onima koji to zaslužuju iz usta on­ih koji na to imaju pravo i obavezu kao gr­ađani, kao ljudi, do čijeg mišljenja je st­alo svakom normalnom čoveku. Te se­sije Valjevske inicijative trebalo bi or­ganizovati najmanje dva puta godišnje, kao putokaz onima koje razum još nije na­pustio kuda i kako dalje, da se iz ovog gl­iba izvuče naš grad i njegovi mladi ži­telji pre svih. Pravi i, jedini za sada, mo­derator, kako ja vidim stvari,  može i tr­eba da bude „Ravija Kolubara”. Dokle je do­šlo (do grla-a, odozgo je počelo!), mo­ram na kraju da se poslužim Njegoševom – Neka bude što biti ne može!!!