Znakovi pokraj puta

Mi svoju budućnost ne poričemo!

Poričemo samo prošlost, ali selektivno.

Reklo bi se da se stidimo što smo republika, pa se povodom Dana republike prave nazovi humoristički prilozi u našim medijima.

(Tog ozloglašenog datuma nije grupica avanturista    samoproglasila neki brežuljak za svoju  autonomnu    teritoriju i na njoj proglasila Republiku, već je dobro znano: tada je već sasvim devastirana monarhija ukinuta i proglašena je Republika, u kom statusu je do dana današnjeg ostala i Srbija kao sastavni deo te bivše kraljevine.)

Ako se složimo da je tačno kako je ta Republika   razorena u vihorima ratova devedesetih, ne možemo reći da nije ni postojala.

Jugoslavija je ipak postojala, ali htelo bi se danas reći, ne ona SFRJ, već samo ona Kraljevina Jugoslavija.

Kao ona je bila „prava” a ova je bila kao „lažna”.

Ni tu nismo baš dosledni – na primer samo su medalje sportista, bez obzira o kojoj je reč, dakako „prave” tj. naše – srpske.

Sve nagrade (makar i Nobelova), pohvale, uspesi, međunarodni ugled, prestiž svake vrste – idu normalno na naš srpski konto.

Oni najtvrđi kritičari te Republike neće se ustezati da joj svaki uspeh i ugled  poriču – jer navodno, ona je veštačka tvorevina Engleza, masonerije, KGB-a, biciklista, CIE i ko zna koga još.

Hoće se nametnuti utusak da je sasvim „pravedna stvar” što se tvorcima Republike zatire svaki trag.

Ulice i trgove sa njihovim imenima „preuzimaju” veći zaslužnici poput najneuspešnijeg kralja – Milana,   raznoraznih kneginja i viđenijih dvorskih dama, a o saradnicima okupcionih snaga i deklarisanih fašista da i ne govorimo.

(Nije još obelodanjeno da su se, na primer Francuzi, odrekli svojih „republikanaca”.)

Ovi „novi” znakovi pored našeg puta, teško je verovati da će nam biti od koristi.