Zoran Živković

Glasaću za Zorana Živkovića, za listu kojoj je Živković jedan od predvodnika. Tako sam, pre koji dan, odgovorio nepoznatoj mladoj dami u anonimnoj anketi na njeno telefonom postavljeno pitanje «Za koju ćete listu glasati?». Nesklon anonimnom izjašnjavanju o bilo čemu i bilo gde, s prezirom se odnoseći i na anonimne (čitaj: odveć kukavičke) izlive pameti i kuraži u kojekakvim interntskim portalima, kazujem i ovako javno – glasaću za Zorana Živkovića.

Dakako, takvim sopstvenim opredeljenjem ne utičem ni na koga. Niti sam na bilo koji način učesnik uz bilo koga u aktuelnoj predizbornoj kampanji. Ali i ne mislim da se ne sme javno reći koga ću svojim glasom podržati, bez obizira što je taj glas od preskromne važnosti.

 Živkovića sam «upoznao» pod kraj devedesetih u  jednom ćaskanju skupine pripadnika rukovodstva Evropskog pokreta kojoj se onda činilo da bi srećno rešenje za srpskog premijera bio ovajNišlija. Docnije sam se obavestio da je Živković bio predvodnik protestnih šetnji, započetih u novembru 1996. upravo u Nišu pa potom i tamošnji gradonačelnik. Očigledno mi je bilo i da se satanizacija Zorana Đinđića, kojom je pripremano i opravdavano njegovo ubistvo, prenela i na Đinđićevog sledbenika Zorana Živkovića. Bliskim mi se učinilo i štošta iz programa njegove Nove stranke.

Odlučujući novi momenat za ovakvo izborno opredeljenje predstavljalo je, ipak, nedavno Živkovićevo javno cepanje «Kurira». Štampane  tvorevine koje se gadim. Uostalom, ne spada u novine sve što je štampano na novinskom papiru i što je kao novine upisano u odgovarajuće registre.

Glasaću, dakle, za Zorana Živkovića i za njegove.