Ukoliko bi se pokazala istinska podrška, volja i inicijativa, projekat Stajalište Valjevski Gradac mogao bi biti ostvaren - bitno je da postoji želja za olakšanjem i poboljšanjem svakodnevnog života - makar to bila jedna ovakva naizgled sporedna stvar - jer svaka sitnica može predstavljati razliku između promene na bolje i statusa quo.
"Biti Valjevac znači da se život ne sme shvatiti preozbiljno, ali ni olako, da ne valja preterivati ni na jednu stranu, da nije dobro nikom ostati dužan u dvoboju, ali da nije ni mudro svađati se tek ’nako"
Nije postojala ni jedna staza dokonih lutanja koja je vodila na njene obale, nije bilo šaputanja na njenim kejovima ni nemarno oslonjenih laktova na ogradi mosta. Most je postojao u istoriji, rekao u geografiji, grad je živeo na njenim obalama.
U svetu se gvozdeni mostovi visoko cene, u vrhu su preporučenih vrednosti u turističkim vodičima. Gvozdeni mostovi danas se ne grade. Možda, ponegde za železnicu. Ali se retko gde ruše. Ipak, u Beogradu je u planu rušenje Starog savskog mosta o čemu su su građani, aktivisti, i struka više puta negativno izrazili.
Da bi građani mogli da se bore za svoja prava najpre moraju da znaju koja su njihova prava zaključak je Istinomer foruma pod nazivom “Šta sve (ne)možeš u Srbiji kada si građanin?" održanom večeras u Valjevu u organizaciji CRTE, Istinomera i Fondacije Fridrih Ebert.
Po ko zna koji put živimo u istorijskim vremenima, a izazovi, čini se, nikad brojniji.
Naročito za vreme „zlatnih šezdesetih” prošlog veka, o kojima se i danas priča kao o godinama blagostanja, lepih devojaka i mladića i sjajne muzike. Zato sam i prihvatio ponudu Zdravka Rankovića da pišem o lepim Valjevkama iz tog vremena i osvežim uspomene na te – hodajuće valjevske cvetove...
Danas je kod nas vrlo popularna TV serija „Sekst i grad”, ali moram reći da su sve te Sare Džesike Parker i ostale Samante – samo blede kopije naše Valjevke iz „zlatnih šezdesetih” – Nade Sarić!
Na valjevskom korzou šezdesetih godina pažnju je privlačila i jedna izuzetno lepa crnka. Zvala se Slavica Dragićević. Mnogo mi se sviđala, ali je moje udvaranje diskretno odbila. To me nije omelo da joj posvetim jednu pesmu, objavljenu u listu „Napred”. Bio je to sonet sa akrostihom, koji je glasio „Devojci u plavom”, jer su gimnazijalke (pa i Slavica) u to vrerme nosile plave uniforme (kecelje).
